Savremeno urbanističko planiranje u Srbiji funkcioniše u dva odvojena toka: (1) planiranje na tržištu, za investitore, formatirano prema sve eksplicitnijim trendovima isključivo ekonomske valorizacije  gradskog građevinskog zemljišta, i (2) razgovori, debate, diskusije među urbanistima profesionalcima, na konferencijama i po časopisima, o prioretitima i standardima u planiranju. 

Ova dva toka se, u realnosti srpske urbanističke prakse, nigde ne spajaju. 

U praksi urbanisti usrećuju investitore, vršeći ulogu profesionalaca izvan etičkih i profesionalnih normi. Ovim tokom, užurbano dodaju kvadrate na beogradske obale, obronke Kopaonika, vrh Kopaonika, sve ostale planine po Srbiji, sa posebnim uspehom postignutim na Zlatiboru – toliko betona da smo uspeli da izazovemo poplavu na vrhu planine, betonira se i gradi na granicama zaštićenih prirodnih celina i preko njih. Profesionalna etika urbanista predata je na staranje i korišćenje bez kontrole „planovima višeg reda“, i insajderskim zlonamernim tumačenjima zakona. U ovom toku, mi više ne razmatramo prostor i kvalitet u prostoru, ne polažemo račune svojim kolegama, profesionalnim udruženjima i komori (postoji etička komisija, koja mudro posmatra, ali ne deluje), a verovatno ni samima sebi – jer naše profesionalno, etičko i lično opravdanje je u poroznim granicama pravnog i planskog osnova.

U drugom toku, urbanisti se sastaju sa svojim kolegama na stručnim konferencijama i savetovanjima. Tamo se vajkaju i žale kako im je teško u onoj drugoj realnosti, gde štancuju urbanu supstancu u kojoj svi posle živimo: i urbanisti, i investitori i građani. Vode se žive diskusije o zdravom gradu, pametnom gradu, digitalizaciji, visokim objektima, niskim objektima, procedurama, o toplotnim ostrvima, održivom razvoju, smanjenju zagađenja, urbanim i ruralnim predelima, njihovoj zaštiti i revitalizaciji. O svemu – čak i onome šta se radi u pravoj stvarnosti, ali sa pilatovskom distancom, o tome pričamo kao neki ozbiljni profesionalci koji sa onim štancerskim  pristupom nemaju ništa.

Kada razgovaraju sa investitorima, u prvom toku, urbanisti govore o milionima kvadrata i hiljadama po kvadratu, ali rado se pominje i opšti ekonomski razvoj, koliko zdrav beton može biti, i inovativna tehnološka rešenja koja pomažu da se na što manje spakuje što više. A najviše vole da pominju luksuz – luksuzno stanovanje u luksuznim stanovima u luksuznim gardenima i lekovitim prostorima bez zraka sunca i travčice, izuzev tretiranih stabljičica u skupim žardinjerama. Kada razgovaramo u drugoj realnosti, govorimo o kvalitetu i vrednostima u prostoru, o zelenilu, neophodnosti dovoljno poroznog tla, o tehnološkim rešenjima za čistije gradove za koje znamo da ih nećemo primeniti, o prostoru između zgrada i fantastičnim nasleđenim sklopovima u gradovima koje obavezno treba sačuvati.

U prvom toku se deluje, u drugom se lamentira, prvi je aktivan i pokreće ga novac, a u drugom razmenjujemo tužne priče o propasti profesije.