Promena planskog rešenja PPPPN BNV

U vreme donošenja Odluke o izradi plana 2014. godine, PPPPN se (po Zakonu) donosio za prostorne celine čiju posebnost određuje jedna ili više opredeljujućih namena, aktivnosti ili funkcija u prostoru koje su od državnog interesa i to za: prirodna i kulturna dobra od nacionalnog značaja, vodne akululacije, prostore za eksploataciju mineralnih sirovina, turistička područja i primarne infrastrukturne koridore. Projekat BNV nije sadržao ništa od toga, sem odluke Vlade RS da je proglašen za projekat od posebnog značaja za Republiku Srbiju i grad Beograd, ali ni to nije navedeno u Odluci. U Odluci o izradi plana, kao i u polaznim osnovama, ni u jednom segmentu nije definisano šta se podrazumeva pod posebnom namenom, aktivnosti ili funkcijom prostora u odnosu na koju se usklađuju sve ostale. 

Iako je bio jedina kvalitativna i vrednosna odrednica u propisanom sadržaju Odluke o izradi plana, koja opravdava njegovu izradu, cilj izrade plana nije naveden i obrazložen. Umesto toga, navedena je čitava lista stavki koje je potrebno da PPPPN sadrži. S obzirom da u momentu donošenja Odluke PPPPN formalno nije ni mogao da se radi za projekte poput BNV, jer on nije pripadao ni jednoj od zakonom propisanih kategorija „posebne namene“, navođenje stavki sadržaja plana trebalo je da nadomesti ovaj zakonski „vakuum“, odnosno da ponudi „ekstra legalno“ rešenje problema.

Zakonom definisan sadržaj Odluke o izradi izmena i dopuna osnovnog plana, koja je doneta 2022. godine, bitno je promenjen u odnosu na prethodno zakonsko rešenje. Osim cilja izrade plana dodati su i elementi planskog osnova, principi, vizija, ciljevi i konceptualni okvir planiranja kao obavezne odrednice koje je neophodno definisati pre nego što se odluka o izradi plana (ili njegove izmene i dopune) donese. Drugim rečima, zakonodavac je proširio minimalni okvir na osnovu kojeg se može utvrditi da je pokretanje procedure izrade plana opravdano.

U skladu sa takvim zakonskim minimumom, u Odluci o izradi izmena i dopuna PPPPN iz 2022. godine navode se dva planska dokumenta i jedna razvojna strategija u kojima su definisani uslovi i smernice za izradu PPPPN – Prostorni plan Republike Srbije od 2010. do 2020. godine (već tada zastareo), Regionalni prostorni plan administrativnog područja grada Beograda (osnovni donet pre 12 godina) i Strategija razvoja grada Beograda (istekla te godine). Iz sva tri dokumenta izdvojene su nekakve odrednice koje se tiču turizma i identiteta kao one najbitnije za pokretanje izmena i dopuna PPPPN:

• PP RS – date su smernice za prostorni razvoj turizma, jedan od prioriteta je Beograd na rekama: urbana rehabilitacija, poboljšanje turističke ponude, integracija ponude sa okruženjem (u skladu sa evropskim standardima.
• RPPAP Beograda – navodi se da Beograd ima sve uslove za dalji razvoj turizma i da je na putu da postane globalno priznata urbana turistička destinacija, pa je određen kao zona I ranga za prostorni razvoj turizma u Republici Srbiji, sa specifičnim vidovima turizma koji proističu iz karaktera prirodne, kulturne i privredne strukture Beograda.
• SR Beograda – navodi se da će se planiranje, projektovanje, izgradnja i promocija osnovnih elemenata identiteta grada Beograda realizovati kroz izgradnju područja Beograd na vodi i uređenje Savske promenade, uz realizaciju ostalih planova i projekata vezanih za reke i priobalje

Strategija urbanog razvoja Srbije do 2030. godine, kao najviša razvojna strategija na nivou države, nije navedena, kao ni bilo koji beogradski strateški planski dokument – GUP ili PGR.

Dalje je u Odluci o izradi izmena i dopuna osnovnog PPPPN iz 2022. godine navedeno da se planiranje, korišćenje, uređenje i zaštita prostora zasniva se na principima utvrđenim članom 3. Zakona o planiranju i izgradnji, i drugim propisima. U vreme donošenja ove Odluke, član 3 Zakona je imao definisanih 13 principa na kojima se zasniva planiranje, uređenje i korišćenje prostora – od održivog razvoja kroz integralni pristup planiranju, usaglašenosti sa evropskim propisima i standardima iz oblasti planiranja, preko učešća javnosti do horizontalne i vertikalne koordinacije planova, sa posebnim objašnjenjem ovog potonjeg – da horizontalna koordinacija podrazumeva povezivanje sa susednim teritorijama u toku planiranja radi rešavanja zajedničkih funkcija i interesa, kao i povezivanje i participaciju svih učesnika u prostornom razvoju javnog i civilnog sektora i građana, dok je vertikalna koordinacija uspostavljanje veza svih nivoa prostornog i urbanističkog planiranja i uređenja prostora, od nacionalnog do lokalnog, kao i informisanje, saradnja i koordinacija između lokalnih inicijativa, planova i projekata sa regionalnim i državnim planovima i akcijama.

Kao vizija i ciljevi planiranja, korišćenja, uređenja i zaštite područja navedeni su samo unapređenje razvoja planskog područja i povezivanje i integracija u šire okruženje, što je bez izuzetka cilj i zadatak svakog plana, dok se nikakav specifičan razlog, smisao i cilj izmena i dopuna plana posebne namene koji se radi za projekat od interesa za RS nije bio definisan niti naveden.

Međutim, za konceptualni okvir planiranja date su neke bliže odrednice. Navedeno je da će se pristupiti analizi pravila građenja i usklađivanju sa novim propisima, pristupiti usklađivanju visine i spratnosti objekata, analizi ostalih urbanističkih parametara i položaja objekata, redistribucije namena u pojedinim blokovima. Nije navedeno koji su to propisi, šta se podrazumeva pod “usklađivanjem” (npr. visine i spratnosti), niti čemu će da služi analiza urbanističkih parametara. Takođe, navedeno je da i saobraćajno rešenje mora da se unapredi i da se ostvari kvalitetna povezanost unutar i izvan granica plana, bez da je rečeno šta u postojećem rešenju ne valja i zašto. Naposletku, navedeno je da će se preispitati i mogućnosti koje su defnisane izmenama i dopunama planskih dokumenata – RPPAP Beograda (koji je gore naveden kao planski osnov, ali ne i sa ovim “mogućnostima” koje ostaju misteriozne), GUP i PGR Beograda (koji su doneti 2016. godine, a koji nisu navedeni kao planski osnov).

Doneta je odluka da zbog ovakvih izmena i dopuna osnovnog PPPPN nije potrebno raditi Stratešku procenu uticaja na životnu srdinu.

Odluka o izmenama i dopunama PPPPN iz 2024. godine zadržava poptuno iste argumente (planski osnov, principi, vizija i ciljevi) kao i prethodna, dakle ništa nije menjano niti unapređeno, bez obzira što je obuhvat plana povećan sa 177 na 327 hektara. Razlog za povećanje obuhvata, i to kroz izmene i dopune osnovnog plana, takođe nije naveden. Usled izmena i dopuna Zakona do kojih je došlo u međuvremenu, implicitno je produžen spisak za još 4 principa planiranja, gde je između ostalih i očuvanje ambijentalnih vrednosti, integriteta i specifičnosti predela.

Kao konceptualni okvir planiranja navedeno je da će se izmenama i dopunama PPPPN stvoriti planski osnov za organizaciju, korišćenje, uređenje i zaštitu dela priobalja grada Beograda – područje priobalja reke Save, u skladu sa principima održivog razvoja i razvojnim programima grada Beograda, kao i integrisanje sa urbanim strukturama u zaleđu. Drugim rečima, ponovljena su opšta mesta vezana za principe, viziju i ciljeve planiranja, korišćenja, uređenja i zaštite područja, koji svakako ne predstavljaju konceptualni okvir (ako su već vizija, ciljevi, principi, a teško da su i  to…).

Pored odluke da se pristupi izrade izmena i dopuna Strateške procene uticaja plana na životnu sredinu, doneta je i odluka da se radi Studija zaštite nepokretnog kulturnog dobra.

Strukturna korupcija primetna je u sledećim segmentima Odluke o izradi PPPPN:

• Odluka o izradi PPPPN doneta je 2014. godine bez zakonskog utemeljenja, samim tim i bez jasno definisane posebne namene. Cilj izrade plana je izostavljen, a bio je zakonska obaveza.
• Odluke o izradi izmena i dopuna PPPPN iz 2022 i 2024. godine dobile su zakonsko utemeljenje, ali i dalje bez jasno definisane posebne namene. Formalno, sadržaj odluke propisan Zakonom se ispunjava (principi, cilj, konceptualni okvir, planski osnov), ali u potpunosti bez suštinskih odrednica i smisla, dok se planski osnov selektivno prikazuje i izostavljaju najvažniji strateški dokumenti na nivou države i grada.

U „Uvodnim napomenama“ tekstualnog dela osnovnog PPPPN iz 2015. godine, navedeno je da je cilj izrade Prostornog plana definisanje planskog osnova za korišćenje, uređenje i zaštitu područja priobalja reke Save, što je sine qua non svakog plana, dok su kao povod za izradu plana izdvojene potrebe za a) izmeštanjem postojeće železničke stanice sa oslobađanjem Savskog amfiteatra za izgradnju i formiranje novih, kompleksnih poslovno-komercijalnih zona, što je tema koja je već bila preispitana u strateškom urbanističkom planu Beograda (GP Beograda 2021), potom b) planskim usmeravanjem uređenja građevinskog zemljišta i izgradnje objekata na površinama javne i ostale namene, što je takođe zadatak svakog urbanističkog plana, c) izradom planskog dokumenta koji je u najvećem delu moguće neposredno sprovoditi prvenstveno po pitanju organizacije i uređenja prostora Savskog amfiteatra, takođe zadatak svakog urbanističkog plana i, naposletku, c) izradom razvojnog dokumenta koji, uz uvažavanje osnovnih evropskih principa i načela prostornog razvoja, predstavlja osnov za privlačenje i realizaciju investicija, što bi se moglo smatrati jedinim iskorakom ka specifičnom povodu za izradu plana. Međutim, osnovni evropski principi i načela prostornog razvoja nisu navedeni.

Naime, osnovni evropski principi i načela prostornog razvoja, koji predstavljaju i jedno od osnovnih načela Zakona o planiranju i izgradnji, mogli bi se formulisati kao: a) usklađivanje nacionalnih i lokalnih propisa sa relevantnim evropskim direktivama i preporukama u oblasti prostornog planiranja, zaštite životne sredine, prirodnih i kulturnih dobara, potom b) uvažavanje ciljeva strateških dokumenata EU koji promovišu održiv, uravnotežen i pravedan razvoj prostora, c) primena evropskih standarda u izradi, praćenju i evaluaciji planova — kroz uključivanje javnosti u proces odlučivanja, korišćenje GIS tehnologija, indikatora razvoja i dostupnost prostornih podataka (u skladu sa INSPIRE direktivom), d) jačanje institucionalne i prekogranične saradnje i, možda i najznačajnije, e) usklađenost sa evropskim vrednostima i standardima kvaliteta prostora, odnosno promovisanje javnog interesa, zaštite zajedničkih resursa, kulturnog identiteta, klimatske otpornosti i socijalne inkluzije, u skladu sa vrednostima i prioritetima EU.

Takođe u uvodnim napomenama, istaknuto je da je prilikom izrade PPPPN primenjen integralni metod gde su međuzavisno analizirane osnovne dimenzije prostornog razvoja, i to ekološka, ekonomska i socijalna, sa posebnim naglaskom na probleme zaštite i razvoja dela priobalja reke Save i uklapanje u trenutne prostorne i institucionalne norme i okvire, što je svojevrsni pleonazam s obzirom da se plan radi upravo za prostor priobalja reke Save, dakle nema šta da se “posebno naglašava”, a da procedura izrade svakog plana podrazumeva uklapanje u postojeći pravno-institucionalni okvir. Dalje, navedeno je da je međuzavisnost postavljena tako da pomaže ostvarenju osnovnih principa planiranja: održivost (uvažavanje prirodnog i kulturnog diverziteta i lokalnih specifičnosti), identitet (stanovništvo, razvoj privrede i turizma), pristupačnost (saobraćaj i tehnička infrastruktura), konkurentnost (dodatno aktiviranje prirodnih i izgrađenih prostornih potencijala) i kontekstualnost (prostorni razvoj posmatran u širem okruženju). Navedeni principi i njihovo pojašnjenje nisu bili preuzeti kao relevantni principi Zakona o planiranju i izgradnji, već su dati krajnje proizvoljno, iako sa tvrdnjom da su baš oni osnovni.

Međutim, u potpunosti je izostala definicija integralnog pristupa za koji je navedeno da je prilikom izrade plana primenjen, odnosno sugerisano je da navodno primenjeni principi i postupci ujedno predstavljaju takav, integralni pristup. Suprotno tome, integralni pristup kao metod u planiranju mogao bi se definisati kao međusobno povezivanje sektora, nivoa vlasti i interesa, što u praksi znači a) integralno/povezano posmatranje sektorskih politika u različitim oblastima prostornog razvoja, b) integrisanje/uključivanje različitih aktera u process planiranja — država, lokalne samouprave, stručnjaci, građani, investitori, potom c) integraciju/povezivanje strategija i planova na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou i, naposletku, d) donošenje odluka na osnovu sprovedenih analiza i zajedničkih/integrisanih interesa i ciljeva. Dakle sve ono što nije primenjeno.

Kao planski osnov, pored PP RS (sa programom implementacije), RPPAP grada Beograda i Strategije tazvoja Beograda, koji su u Odluci o izradi plana navedeni, u polaznim osnovama je data i analiza Generalnog plana Beograda 2021 i prethodnih istraživanja (konkursa) koja su rađena za ovo područje (doduše ova veoma šturo).

Nakon skraćenog prikaza postojećeg stanja po tematskim oblastima (prirodnih resursa i kulturnog nasleđa, demografsko-socijalnih karakteristika, privrede, saobraćaja i infrastrukturnih sistema, kao i zaštite životne sredine i zaštite od elementarnih nepogoda), urađena je SWOT analiza sa sledećim zaključcima i preporukama za plansko rešenje:

1. Zaštita prirode, predela i kulturnog nasleđa

Istaknuto je da područje odlikuje visok kvalitet kulturnog nasleđa, prepoznatljiv pejzažni identitet, prisustvo reke Save kao prirodnog dobra od međunarodnog značaja i postojeća javna zelena površina (valjda park Bristol). Sa druge strane, prisutni su negativni uticaji teškog drumskog i železničkog saobraćaja, nepridržavanje mera zaštite u zaštićenim područjima, nedostatak i neuređenost zelenih površina duž desne obale Save, kao i nepostojanje funkcionalnog sistema zelenih površina. U skladu sa tim, kao ključna razvojna šansa navodi se prilika za efikasnu zaštitu i unapređenje kulturnih dobara i ambijenta, korišćenje kulturnog nasleđa kao generatora kulturnih, turističkih i ekonomskih aktivnosti, očuvanje postojećih i formiranje novih javnih zelenih površina, kao i uspostavljanje funkcionalnog sistema zelenih površina. Glavne pretnje za sve ovo su zanemarivanje vrednog urbanog nasleđa, devastacija zaštićenih prostora i objekata, previsoka gradnja koja ugrožava vizure, kao i prenamena postojećih javnih zelenih površina.

2. Prirodni sistemi i resursi

Uočeno je da se područje odlikuje specifičnim geološkim sastavom i izraženim hidrolškim i hidrogeološkim osobenostima, uključujući termalne vode i tok reke Save, kao i povoljnim mikroklimatskim uslovima, ali da postoji velika zagađenost površinskih i podzemnih voda, koje služe kao recipijenti neprečišćenih otpadnih voda. U vezi sa tim, navedeno je da područje pruža mogućnost istraživanja i korišćenja termalnih voda i geotermalnog potencijala, zaštite od visokog nivoa podzemnih i površinskih voda, kao i primene odredbi Zakona o energetskoj efikasnosti u izgradnji, ali nije navedena šansa koja se tiče sistemskog prečišćavanja otpadnih voda. Pretnje uključuju porast zagađenja životne sredine i voda, povećanje prosečnih mesečnih i godišnjih temperatura sa intenziviranjem ekstremnih sušnih perioda i negativne efekte klimatskih promena na kvalitet života i zdravlje stanovnika.

3. Stanovništvo i javne službe

Navedeno je samo da područje raspolaže postojećim javnim objekatima, uz izražen nedostatak objekata socijalne infrastrukture, bilo kakva druga odrednica vezana za stanovništvo, socijalne grupe i stanovanje nije navedena. Potom je rečeno da postoji mogućnost realizacije novih objekata javnih službi, uključujući dečju zaštitu, osnovno obrazovanje, primarnu zdravstvenu i socijalnu zaštitu, kao i kulturne, sportske i rekreativne sadržaje. Inkluzija različitih socijalnih grupa, razvoj javnih prostora ili pristupačnost stanovanja nisu navedene kao šanse. Nikakve pretnje nisu identifikovane.

4. Privreda

Istaknuto je da područje ima izuzetno povoljan položaj i atraktivnost za buduće sadržaje, dobar pristup različitim vidovima saobraćaja (drumski, železnički, avio) i potencijalni pristup razvojnim fondovima EU, zemljište pogodno za razvoj i kombinovanje različitih oblika turističkih i poslovnih aktivnosti, uz pozitivan odnos stanovništva prema turizmu (?), što doprinosi rastu atraktivnosti i vitalnosti centralne gradske zone. Sa druge strane, razvoj privrede ograničavaju visoki troškovi uređenja lokacije, nedovoljni smeštajni kapaciteti, nepostojanje turističke infrastrukture, nizak kvalitet turističkih usluga i nedostatak, odnosno devastacija turističke signalizacije. U skladu sa tim, područje pruža šanse za novo zapošljavanje, povećanje zarada i BDP-a, širenje poslovanja u tercijarnom i kvartarnom sektoru, rast gradskih prihoda, jačanje regionalne konkurentnosti, privlačenje stranih investicija i međunarodnih turističkih i hotelskih brendova, razvoj trgovine i turizma, kao i iskorišćavanje vikend-turističke aktivnosti iz okruženja. Pretnje uključuju odustajanje investitora (koji se prvi put pojavljuje kao faktor, nije jasno sa kakvom ulogom), konkurentsku prednost okolnih zemalja i smanjenje atraktivnosti starih gradskih jezgra i glavnih trgovačkih ulica (valjda zbog atraktivnosti priobalja nakon realizacije projekta?).

5. Saobraćaj i infrastrukturni sistemi

Navedeno je da područje raspolaže rekonstruisanom uličnom mrežom u jednom delu, biciklističkom stazom uz Savu i dobrom opsluženošću javnim prevozom, ali da je veoma ograničeno malim brojem priključaka na primarnu uličnu mrežu, nedostatkom mostova preko Save i lošim stanjem životne sredine usled saobraćaja. Elektroenergetska i vodovodna mreža je razvijena, ali nedovoljnih kapaciteta i sa dotrajalom opremom, kanalizacioni sistem je samo delimično izgrađen, dok je izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda tek u fazi planiranja, postojeći kapaciteti toplovodnog sistema i zaštite od velikih voda su nepotpuni. Istaknuto je da planski dokumenti za razvoj ključnih infrastrukturnih mreža ne postoje, a da se potencijali obnovljivih izvora energije neistraženi. Naposletku, nigde nije navedeno koja su to infrastrukturna ograničenja lokacije koja proističu iz nedostajućih sistema i kapaciteta u užem i širem okruženju. Sasvim očigledno, navedeno je da područje ima mogućnost izgradnje nove ulične mreže, povećanja učešća šinskog i ekološki prihvatljivog saobraćaja, izgradnje potrebnih trafostanica i napojnih vodova, primene FTTx i optičkih mreža, završetka vodovodnih i kanalizacionih mreža, zaštite od velikih voda, kontinuiranog snabdevanja toplotnom i gasnom energijom, te korišćenja obnovljivih izvora energije. Međutim, nije napravljen nikakav osvrt na povezivanje svih ovih sistema sa širom mrežom, niti je sagledan obim intervencija i uticaj na funkcionisanje infrastrukturnih i saobraćajnih sdistema u celini. Pretnje uključuju stvaranje “uskih grla” u saobraćajnom sistemu, kašnjenja u izgradnji planiranih trafostanica i napojnih vodova, otežano postavljanje novih baznih stanica zbog ekoloških ograničenja, nepostojanje planske dokumentacije za primarne vodovodne objekte, nepoštovanje regulacionih linija reke, kao i neizvesnu dinamiku izgradnje toplovodne i gasovodne mreže. Dakle, glavnu pretnju predstavlja infrastrukturno neopremanje područja, koje prevazilazi i granice samog plana, kao i saobraćajno zakrčenje i ugrožavanje regulacije reke kao posledica realizacije plana.

6. Zaštita životne sredine i zaštita od elementarnih nepogoda

Ponovo je navedeno da područje odlikuju povoljne mikroklimatske karakteristike i prisustvo značajnog prirodnog resursa reke Save, dok zagađenje vazduha od saobraćaja i industrije i nerazrešeno pitanje prečišćavanja otpadnih voda predstavljaju njegove značajne slabosti. Takođe, navedeno je da režim zaštite vodoizvorišta predstavlja (razvojno?) ograničenje, kao i da postoji prisustvo opasnih objekata visokog rizika (kojih?) i kontaminacija terena eksplozivnim sredstvima iz Drugog svetskog rata. Samim tim, razvojna šansa područja je revitalizacija brownfield zona, smanjenje pritiska na faktore životne sredine (kvalitet vazduha, buke i vode), uspostavljanje sistema upravljanja komunalnim otpadom i kanalizacijom, obnova i izgradnja infrastrukture, kao i kreiranje novih zelenih i javnih prostora gradskog značaja. Pretnje obuhvataju ugroženost vodoizvornih područja i promena vodnog režima, ugroženost biljnog i životinjskog vodenog sveta tokom buduće izgradnje, nedovoljno restriktivnu kaznenu politiku za zaštitu životne sredine, kao i rizik od velikih voda Save i Dunava, posebno u slučaju njihove istovremene pojave. Rizik od unutrašnjih poplava nije naveden.

U tekstualnom delu izmena i dopuna PPPPN iz 2022. godine nije ništa menjano ili dopunjeno vezano za uvod i polazne osnove. Ovo je naročito važno istači, s obzrom da je zbog izmene Zakona do koje je došlo u međuvremenu, propisano da sadržaj PPPPN za projekte od značaja za RS pripisano da mora da obuhvati i ekonomska, društvena i ekološka opravdanost izgradnje u skučaju kada se ne izrađuje prethodna studija opravdanosti. Procena opravdanosti nije urađena ni 2022,  ni u narednim izmenama i dopunama 2025.

U tekstualnom delu izmena i dopuna PPPPN iz 2025. godine dato je uvodno obrazloženje da se obuhvat plana menja i proširuje na 327 ha na osnovu zaključka Vlade RS, bez bilo kakvog drugog obrazloženja (čak i takvog zaključka Vlade RS). Ostale uvodne napomene nisu menjane (sem detalja da je uočena potreba za rekonstrukcijom objekta nekadašnje fabrike hartije „Milana Vape“ u muzej Nikole Tesle – što je već bilo omogućeno PPPPN).

Polazne osnove su dopunjene inoviranim planskim osnovom – Novom Strategijom razvoja grada Beograda i Strategijom zelene infrastrukture grada Beograda, ali je Strategija urbanog razvoja RS do 2030 i dalje izostavljena, kao i oba ključna beogradska urbanistička plana – GUP i PGR. Dalje, dopunjen je i prikaz i ocena postojećeg stanja koja se uglavnom tiču proširenog obuhvata plana. Međutim, ističu se dva zapažanja:

• U odeljku koji opisuje mikroklimatske uslove, navedeno je da je poslednjih godina, usled intenzivne urbanizacije, u Beogradu primetan rast i uticaj „toplotnih ostrva“ na mikroklimu u gradu, te da je 2024. godine Sekretarijat za zaštitu životne sredine u saradnji sa Mašinskim fakultetom uradio projekat mapiranja najugroženijih lokacija i da je analiza pokazala da područje Savskog amfiteatra ima veći broj tropskih noći (50) čak i od najužeg centra grada (oko 40).
• U odeljku koji se bavi kulturnim nasleđem navedeno je zaštita, očuvanje i unapređenje kulturnog nasleđa i vizuelnog identiteta Beograda čine jednu od suštinskih odrednica plana, te da je sistemska primena mera zaštite zasnovana na Zakonu o kulturnim dobrima, ali i na načelima međunarodnih konvencija, povelja, preporukama, iskustvima dobre prakse (nije navedeno kojim i kakvim). U nastavku teksta je onda rečeno da je Hala 1 Beogradskog sajma spomenik kulture, dok se ostale hale koje sa Halom 1 čine funkcionalnu i kompozicionu celinu ne pominju.

Na kraju poglavlja, dopunjena je prvobitna SWOT analiza sa sledećim zaključcima i preporukama za plansko rešenje u dve oblasti:

Zaštita prirode, predela i kulturnog nasleđa

Kao snaga i potencijal područja dodati su znaćajni ekološki koridori, trase drvoreda u regulaciji saobraćajnica i duž promenade i vizura iz parka Terazijska terasa, dok su za slabosti i ograničenja navedeni nepovezanost zelenih površina u jedinstveni sistem zelene infrastrukture grad ai nedostatak poroznih površina koje obezbeđuju pirodno kruženje atmosferskih voda. Kao mogućnosti se dodaju očuvanje i održivo korišćenje zaštićenih prirodnih dobara i prirodnih vrednosti i podizanje novih zelenih površina u okviru javnih i ostalih namena (pored javnih zelenih).  

Zaštita životne sredine i zaštita od elementarnih nepogoda

Snage područja su značajno preformulisane pa se pored povoljnog geografskog položaja, značajnih prirodnih resursa i visoke pejzažne vrednosti, dodaje i svest o značaju velikih planiranih investicija za zaštitu životne sredine i prateće aktivnosti cirkularne ekonomije, uvođenje normativa EU Kojima se obezbeđuje kvalitet životne sredine,  zone sanitarne zaštite izvorišta (koja je iz ograničenja prešla u snagu), ali i transformacija i reaktiviranje braunfild lokacija za ekonomski i urbani razvoj i, naposletku, kao snaga i potencijal područja se ističe i učešće zainteresovane javnosti u odlučivanju o životnoj sredini i podizanje nivoa svesti o potrebi njene zaštite. Kao osnovna ograničenje navode se nedovoljna infrastruktura i spora primena planova u oblasti zaštite životne sredine, prekomerno zagađenja vode, vazduha i zemljišta, pojava toplotnih ostrva i pritiska na zaštićena prirodna dobra. Saobraćaj i dalje raste i koristi goriva lošeg kvaliteta, a nedostaju podsticaji za „zelene“ investicije, upravljanje otpadom i obnovljive izvore energije. Mogućnosti i pretnje koje priostiču iz svega toga nisu menjane.

Strukturna korupcija primetna je u sledećim segmentima polaznih osnova PPPPN:

• U uvodnim napomenama, koje nisu obavezni deo sadržaja plana, umesto objašnjenja povoda i razloga za izradu PPPPN i, uopšte, obrazloženja projekta Beograd na vodi koji je zaključkom Vlade RS proglašen za projekat od interesa za RS, navode se neki ciljevi i principi planiranja. Ciljevi su selektivni, a principi pogrešno interpretirani.
• U planskom osnovu izmena i dopuna plana iz 2022. i 2025. godine izostavlja se glavni streteški plan na nivou Srbije – Strategija održivog urbanog razvoja
• SWOT analiza se urađena forme radi, bez analize uzročno-posledičnih veza između mogućnosti i rizika i zaključaka koji iz toga proizilaze
• Izmene plana 2022 i 2025 se ne osvrću na novu zakonsku obavezu da se radi procena ekonomske, društvene i ekološke opravdanosti izgradnje

Nevezano od uvodnih napomena i principa koji su tamo navedeni, u ovom poglavlju osnovnog PPPPN iz 2015. godine se navode sledeći principi kao temelji planskog rešenja:

Princip održivosti – navode se očuvanje bogatstva nasleđa, isticanje tradicije i negovanje stila i dobre forme u arhitekturi maksimalna zaštita javnog dobra, energetska efikasnost u izgradnji, apsolutno sprečavanje bespravnog uzurpiranja zemljišta i građenja.
Deklarativno formulisano, bez indikatora i kriterijuma evaluacije u planskom rešenju, javnm interesu nije data jasna prednost nad privatnim kapitalom, puno “jakih reči” koje se odnose na kvalitet prostora, ali bez njihove operacionalizacije. Potpuni nedostatak društvene dimenzije održivosti i uticaja krupnog kapitala i finansijalizacije.

Princip horizontalne integracije – navodi se da je najbitnije objedinjavanje procesa odlučivanja oko primene različitih sektorskih politika, a to su: politika naseljavanja (pod kojom se podrazumevaju urbanističko planiranje i odluke o lokacijama velikih urbanih funkcija (?!)), infrastrukturne politike (odrazumeva se da su to uglavnom saobraćajna i energetska), politika zaštite životne sredine (ograničenja nad korišćenjem zemljišta i prirodnih resursa) i politika uređenja prostora. Zatim se navodi da samo integracija ovih politika može da garantuje uravnoteženu teritorijalnu transformaciju prostora, od čega su najznačajniji: dobro integrisana saobraćajna infrastruktura koja poštuje celovitost otvorenog prostora (?!), efikasni urbani sistemi dobro opremljeni saobraćajnom infrastrukturom, javni saobraćaj koji usmerava razvoj sistema naselja i adekvatna urbana forma sa adekvatnim brojem stanovnika za maksimalno iskorišćenje zemljišta.

Dakle, nije rečeno ništa o sistemu odlučivanja koji u kontekstu horizontalne integracije podrazumeva  različite mehanizame participacije u odlučivanju (institucija, građana). Naprotiv, jasno je nagovešteno da se proces usklađivanja različitih interesa i politika prevazilazi centralizacijom odlučivanja (objedinjavanjem, jasno na višem nivou). Fizičkoj integraciji je dat apsolutni primat, ali dominantno u domenu saobraćajne infrastrukture, dok potpuno izostaje aspekt upravljačke integracije. Naposletku, podrazumeva se da su “adekvatna” urbana forma i  “adekvatan” broj stanovnika oni koji omogućavaju maksimalno iskorišćenje zemljišta, ništa drugo od značaja za “horizontalnu integraciju različitih politika”.

Princip vertikalne integracije – naveden je kao osnovni princip, ali sa razlozima zašto je opravdano da se ovaj princip ne primenjuje. Navedeno je da u pojedinim slučajevima nije moguće prenositi nadležnost na niže nivoe vlasti zbog efikasnosti rešavanja problema (?!) i iz razloga što se pojedine aktivnosti sprovoda prvenstveno i u interesu nacionalnih nivoa vlasti (?!?!), naročito kad su u pitanju odluke koje imaju prekogranične efekte (!!!) i prostorno veliki projekti za koje interes ima i država, poput novih gradskih centara (!!!), infrastrukturni koridori, nacionalni parkovi, zone značajnih kulturnih dobara i dr.

Dakle, princip vertikalne integracije je naveden kao princip planiranja u izradi ovog plana, ali sa obrazloženjem zašto to nije princip – jer je legitimno da država uzurpira pravo lokalne vlasti da upravlja urbanim razvojem kada postoje neki “prekogranični efekti” (valjda nekakav ugovor sa investitorom, koji bi mogao da odustane, kako je prethodno navedeno) i kada su u pitanju prostorno veliki projekti (gde se navode projekti koji su značajni sa aspekta javnog interesa i posebne namene te kao takvi po zakonu predstavljaju predmet zrade PPPPN, a ne zbog veličine prostora koji obuhvataju, ali se dodaju i novi gradski centri, i to kao prvi na spisku, koji tek pred kraj izrade plana “upadaju” u Zakon kao projekti od interesa za državu). Naravno, ceo opisani “anti-princip” je potpuno suprotan savremenom evropskom trendu jačanja lokalnih samouprava.

Vizionarski princip – podrazumeva obezbeđivanje zajedničke vizije i koncepta za teritorije kroz učešće građana i javne debate. Navedeno je da je process stvaranja takvih vizija i koncepata – kroz učešće građana i transparentno angažovanje ličnih interesa (!!!), najinteresantnija novina u praksi planiranja u poslednjih deset godina.

Verovatno “najinteresantniji” princip od svih navedenih, s obzirom da je u potpunoj koliziji sa svim što je u planu urađeno, ali i mogo više od toga.

Potom su navedeni posebni principi (valjda kao ekstra-kvalitet planskog rešenja):

Jačanje konkurentnosti – što predstavlja osnovu razvoja Beograda kao snažne evropske metropole aktiviranjem degradiranih prostora, omogućavanjem prostorne difuzije i ravnomerno-racionalnog korišćenja prostora, kao i JPP partnerstvima, fiskalnim i zemljišnim merama i politikama i integracinom Beograda sa drugim zemljama Dunavske regije.
Dakle, konkurentnost je shvaćena kao privlačenje investicija, ne inovacija, u šta će se upregnuti razni instrumenti upravljanja građevinskim zemljištem. U potpunosti se zanemaruje rizik od gentrifikacije i elitizacije prostora, kao direktna posledica ovakvog shvatanja konkurentnosti. Takođe, i urbani razvoj je shvata isključivo kao “tržišni rast”, a ne kao “pametni rast”.

Kohezija – koja se shvata kao prostorna povezanost priobalja i grada, dok je jačanje kohezije celine grada povećanjem pristupačnosti naveden kao ključni zadatak.
O socijalnoj koheziji, društvenim razlikama koje se mogu produbiti intenzivnom komercijalizacijom prostora, kao i stanovanju, koje potpuno izostaje iz kohezionog koncepta, nema reči.

Policentričnost – što je navedeno da je jedna od najvažnijih politika grada Beograda, koja ima za cilj da teritorijalni kapital (?!) i neiskoišćeni potencijali budu upotrebljeni na najbolji način (?). Onda se navodi da će policentričan i uravnotežen razvoj pojedinačnih sadržaja u zoni priobalja, “celovitoj okosnici u okviru urbanog prostora Beograda” (?!), kao i jačanje odnosa između centralnih i rubnih zona umanjiti disproporciju u razvoju pojedinih delova grada. 

Dakle, pod policentričnim razvojem se podrazumeva ravnomeran razvoj više urbanih centara, ali je onda taj princip nekako primenjen na prostor obuhvaćen planom, bez ikakve logike šta to zapravo treba da znači. Kako se može razviti policentričnost u obuhvatu plana? A potom i kako ovaj plan smanjuje disproporciju u razvoju centra i rubnih zona?!? Upravo suprotno. Plan (i projekat BNV) u praksi u potpunosti centralizuje funkcije i kapital i značajno produbljuje razlike umesto da ih smanjuje.

Pristupačnost – što podrazumeva povezivanje različitih tačaka transportnom i tehničkom infrastrukturom, uz posebano isticanje značaja razvoja rečnog saobraćaja.
U potpunosti su nedefinisani aspekti pristupačnosti u pogledu javnog prevoza, pešačenja i biciklizma i činjenica da pristupačnost mora služiti čoveku, ne samo saobraćaju. Naposletku, rečni saobraćaj nije ni bio predmet plana.

Identitet – koji je viđen kao važan osnov podrške razvoju privrede, podsebno turizma, iskazan kroz osećaj pripadnosti građana gradu u kome žive (!?). Izgrađena reputacija, kao i buduća pozitivna reputacija grada dopuniće se elementima koje Beograd treba da učine posebnim i drugačijim u “utakmici” sa drugim metropolama. Očuvanje identiteta, vrednosti i potencijala prostora, posebno vizura (!!!) je rezultat primene ovog principa.

Sve suprotno od navedenog, projekat BNV predstavlja primer generičnog globalnog grada, bez ikakve autentičnosti, dok su priobalje i vizure doslovno zazidane. Naposletku, identitet grada “grade” ljudi, istorija, javni prostori, nipošto samo brending.

Principi planiranja nisu menjani prilikom izmena i dopuna PPPPN iz 2022. godine, dok se u izmenama i dopunama PPPPN iz 2025. godine odustaje se samo od isticanje tradicije i negovanje stila i dobre forme u arhitekturi kao sastavnog dela principa održivosti, dok se odrednica Savski amfiteatar svugde menja sa Planskim područjem.

Strukturna korupcija primetna je u sledećim segmentima principa planiranja PPPPN:

• Principi nisu definisani u skladu sa usvojenim i opšteprihvaćenim definicijama (i značenjima), čak ni oni koji su definisani Zakonom o planiranju i izgradnji (poput vertikalne i horizontalne koordinacije, održivog razvoja itd.)
• Selektivno su odabrani, mada se od izmena i dopuna 2022 i 2025 i u Odluci o izradi plana navodi da su svi propisani Zakonom
• Vetikalna koordinacija, kao princip utvrđen zakonom, izostavljen je sa obrazloženjem upravo zbog koga princip i postoji.
• Nisu definisani nikakvi kriterijumi njihove dalje primene u planskom rešenju, tako da ostaju na nivou ispunjene forme (jer je propisano Zakonom da se moraju navesti)

Uprkos svih navedenih principa, za opšti cilj, koji predstavlja suštinu plana, u osnovnom PPPPN iz 2015. godine navedeno je sledeće: Kompletnom rekonstrukcijom pretvoriti, danas zapušten prostor, u elitni deo grada i novi, moderan gradski centar – prostorno integrisan, socijalno prihvatljiv i ekonomski održiv.

Prvo, „elitni deo grada“ predstavlja zaista problematičan koncept iz perspektive savremenog i evropskog urbanističkog planiranja, jer podrazumeva ekskluzivnost, rizik od gentrifikacije i istiskivanja određenih socijalnih grupa, implicira privatizaciju javnog interesa i razvoj prvenstveno za višu platežnu klasu. Savremeni planski dokumenti daju prednost terminima kao što su “visokokvalitetan”, “inkluzivan” i “priuštiv” urbani prostor kojima se naglašavaju javnost, pristupačnost i inkluzivnost. Ali to ovde nije slučaj, ovde se naglašava isključivost.

Drugo, koncept „modernog gradskog centra“ je nedovoljno definisan. U savremenom urbanom diskursu, istinska modernizacija nije povezana sa formom već treba da se bavi pitanjima poput  održive mobilnosti, energetske efikasnosti, interakcije u javnim prostorima, klimatske otpornosti i tako dalje. Sa druge strane, ono što je navedeno kao sinonim za moderno, navedeno je sa diskutabilnim značenjem:

• Pitanje „prostorne integracije“ prostora koji je trenutno fizički i funkcionalno odvojen od grada (železnica, saobraćajnice, infrastruktura, poplavni rizici, zapuštenost i neadekvatno korišćenje) nije gotova činjenica koja nastaje usvajanjem prostornog rešenja, već proces i zadatak koji tek treba da se ostvari.
• Termin „socijalne prihvatljivosti“ zapravo sugeriše minimalni standard kompatibilnosti sa društvenim potrebama. „Prihvatljivost“ je preniska ambicija — kao da je dovoljno da prostor ne izazove socijalne konflikte i zadovolji elementarne društvene potrebe. Sa druge strane, evropski principi zahtevaju aktivnu socijalnu inkluziju, ne samo izostanak problema – dostupno stanovanje, javni pristup svim sadrajima, uključivanje lokalne zajednice u razvoj, pristupačnost za sve ranjive grupe itd. Dakle pravi termini su socijalno pravedan, inkluzivan, priuštiv, a ne prihvatljiv.

• Termin „ekonomske održivosti“ oslikava dva ključna problema: prvo, održivi razvoj ne može biti samo „ekonomski“ jer to podrazumeva dominaciju investicionih interesa i brzu, ali nerazvojnu urbanizaciju, a drugo, šta zapravo znači „ekonomski održiv“ u ovom kontekstu? Možda se misli na privlačenje investicija, održavanje javne infrastrukture, stabilne prihode gradu? Ne zna se.

Nakon opšteg cilja, navedeni su operativni ciljevi prostornog razvoja po oblastima. 

Važno je istaći da se u izmenama i dopunama PPPPN iz 2025. godine kao operativni ciljevi u oblasti zaštite prirodnog i kulturnog nasleđa dodatno navode: uspostavljanje sistema zelene infrastrukture kao klimatske infrastrukture i ekološke mreže, primena integrativnih principa zaštite sa ciljem očuvanja kulturno-istorijskih, arhitektonsko-urbanističkih, ambijentalnih, stilskih i estetskih vrednosti, kao i zaštita prostora koja podrazumeva očuvanje vrednog graditeljskog fonda, očuvanje i unapređenje postojećeg zelenila i zelenih površina.

Strukturna korupcija primetna je u sledećim segmentima ciljeva planiranja PPPPN:

• Već na nivou formulacije opšteg cilja „zaobiđeni“ su skoro svi principi planiranja koji su ustanovljeni – čak i sa pogrešnim formulacijama, koje se dalje dodatno pogrešno interpretiraju. Mali pozitivni pomak se dešava kroz izmene i dopune 2025.
• U potpunosti izostaju ciljevi vezani za socijalnu održivost, odnosno prostornu i društvenu pravdu
• Posebni ciljevi nisu jasno vezani za postavljene principe i nisu utvrđeni kriterijumi i indikatori njihove ispunjenosti (prilikom izrade planskog rešenja).

Naposletku, u osnovnom PPPPN iz 2015. godine data je koncepcija razvoja kojom dominira investicioni narativ. Formulacije poput “lokaciona fleksibilnost prilikom donošenja investicionih odluka“, „moderna dokapitalizacija“, „novi simbol Beograda“… pokazuju da je razvoj pre svega posmatran kroz investitorsku logiku, dok su pristupačnost, inkluzija, javni interes, ekološka ograničenja i sl.  potisnuti u drugi plan ili se pominju samo deklarativno – poput navođenja javnog interesa kao primarnog cilja!

Termin „budući centar najvišeg ranga“ oslikava hijerarhijski pristup bez postavljenog pitanja kome centar pripada? Ovakva formulacija podrazumeva centralizaciju kapitala u jednom prostoru, povećava rizik monofunkcionalnosti i gentrifikacije, i napokon zanemaruje ravnomernost razvoja grada kao celine, što je bio i jedan od istaknutih principa.

Navođenje “mogućnosti ekskluzivnog stanovanja”, odnosno ekskluzivno stanovanje kao planirani konceptualni cilj je potencijalni socijalni konflikt ukalkulisan u viziju razvoja. Nema socijalne i stambene priuštivosti, stvara se prostor za prostornu segregaciju, podstiče se rast cena stanova.

Koncepcija razvoja pominje zaštitu izvorišta i saobraćajne transformacije, ali ne pominje ključne teme prilagođavanja klimatskim promenama – plavne rizike kao primarni oblik prostorne regulacije (ne samo kao tehnički problem), retenzione zone i rizike od unutrašnjih poplava, smanjenje urbanog toplotnog ostrva itd.

Na kraju, izdvajaju se osnovne postavke na koje se koncepcija razvoja oslanja, od kojih bukvalno ni jedna nije primenjena u planskom rešenju: 

• Javni interes primarni cilj – nije jasno šta je javni interes, osim da je doneta politička odluka sa najvišeg državnog vrha da se projekat BNV implementira kroz izradu PPPPN
• Kreiranje zajedničke vizije – niko zajedničku viziju nije kreirao, osim političkog vrha
• Više povezanih destinacionih tačaka i ostvarenje kontinuiteta – ne zna se koje su to tačke i destinacije
• Obezbeđenje javnog pristupa i pristup reci – u kojoj meri je to ostvareno?
• Usklađenost nove izgradnje sa potrebama zajednice – ko je analizirao potrebe i kako je usklađeno?
• Parkovi i ostali javni prostori povezuju pojedinačne destinacije – koje destinacije i koji parkovi (ima jedan novi park u centru)?
• Zgrade izgledom i namenom učestvuju u javnom prostoru – šta to uopšte znači?
• Raznovrsni vidovi prevoza, a delom i ograničen pristup motornim vozilima – automobilski saobraćaj dominira, nije ograničen
• Obezbeđenje sezonskih aktivnosti, u svako doba godine – ne zna se na šta se misli, možda na zatvoreni tržni centar?
• Višenamensko korišćenje slobodnostojećih zgrada i repera – dominira stambena izgradnja
• Dobro upravljanje i održavanje – možda se misli na privatizaciju javnog prostora?

Pored toga, navedeno je i da prostor planskog područja zahteva i svojevrsno i izuzetno pažljivo uklapanje duha susednih kulturno-istorijskih celina i objekata budućem modernom izgledu ovog dela Grada. Dakle –  ne uklapa se novo u duh postojećeg, već postojeće mora da se prilagodi budućem „modernom“ gradu.

Izmene i dopune PPPPN iz 2022. godine ne menjaju ništa po pitanju koncepcije prostornog razvoja, ali se koncepcija prostornog razvoja ne menja ni kroz izmene i dopune PPPPN iz 2025. godine, bez obzira na značajno proširenje planskog područja, ne samo u prostornom nego i morfološkom, funkcionalnom i sadržajnom smislu.

Strukturna korupcija primetna je u sledećim segmentima koncepta planskog rešenja PPPPN:

• Koncept nije jasno vezan za ciljeve (i kriterijume, kojih nema), već je proizvoljno sastavljen, sa dominacijom investicionog narativa
• Osnovne postavke na koje se oslanja plansko rešenje su date krajnje paušalno i bez ikakvog utemeljenja (u planskom osnovu, SWOT analizi, principima, ciljevima)

Osnovni PPPPN iz 2015. godine definisao je planska rešenja u različitim oblastima prateći osnovnu zakonom propisanu strukturu ove vrste plana i Odluke. Međutim, zakonska sugestija da PPPPN može sadržati i procenu ekonomske opravdanosti i socijalne prihvatljivosti planiranih aktivnosti, objekata i funkcija posebne namene nije uvažena, bez obzira na proklamovani značaj projekta Beograd na vodi.

Zaštita, uređenje i korišćenje prirodnih sistema

Iako naslov poglavlja sugeriše da je reč o strateškom okviru zaštite prirodnih vrednosti, sam tekst ostaje na nivou tehničkog popisa mera, bez stvarne analize stanja, ciljeva zaštite, ili odnosa između planiranih intervencija i ekološke celovitosti prostora Savskog amfiteatra. Umesto integrisanog pristupa koji bi povezao vodne, zemljišne i vegetacione sisteme u jedinstvenu ekološku strukturu, plan se zadržava na fragmentarnim merama sanacije i „uređenja“ – zamena kontaminiranog nasipa, rekonstrukcija obaloutvrde, kanalizacija i ozelenjavanje površina. Ovakva redukcija složenih ekoloških pitanja na inženjerske zadatke pokazuje odsustvo sistemskog razumevanja prirodnih procesa.

U delu o zelenim površinama dominira formalno planiranje bez ekološkog smisla: umesto da se planira stvarna zelena infrastruktura – povezan sistem parkova, drvoreda, koridora i biotopskih celina – plan se fokusira na „ozelenjavanje“ parcela. Posebno je problematično što se zaštita ekološki značajnog područja „Ušće Save u Dunav“ pominje tek usput, bez jasne prostorne zaštite i bez obavezujućih mera.

Iako plan formalno citira Zakon o zaštiti prirode i obavezu sprovođenja ocene prihvatljivosti, on sam ne sadrži nikakvu preliminarnu procenu mogućih uticaja koji proizilaze iz planiranih građevinskih zahvata. Time se zaštita prirode svodi na administrativnu obavezu koja se prenosi na neki budući nivo odlučivanja – što je u direktnoj suprotnosti sa načelima preventivnog delovanja i integrisane zaštite koje SWOT analiza i principi plana prepoznaju kao osnovne poluge održivosti.

Rezultat ovakvog pristupa jeste potpuna marginalizacija prirodnih sistema u prostornoj strukturi plana. Umesto da budu osnova koncepta uređenja i generator kvaliteta prostora, oni su svedeni na dekorativne elemente između građevinskih blokova. Time se propušta prilika da Savski amfiteatar postane model urbane regeneracije zasnovane na prirodnim i prirodi bliskim  rešenjima i otpornosti na klimatske promene.

Drugim rečima, dok SWOT analiza jasno ističe potrebu za „očuvanjem ekosistemskih funkcija i otpornosti grada“, plan se ponaša kao da su prirodni resursi potrošna kategorija, a ne nosioci održivosti.

Uticaj posebne namene na demografske i socijalne procese i sisteme

Poglavlje koje bi trebalo da analizira demografske i socijalne posledice realizacije projekta Beograd na vodi u potpunosti izostavlja društvenu dimenziju prostora. Umesto analitičkog prikaza uticaja na demografske trendove, starosne i socijalne strukture stanovništva, plan nudi samo statistički okvir – planirani broj stanova, njihovu prosečnu kvadraturu (čak 135 m² neto) i projektovani broj stanovnika (17.700). Već iz tih podataka jasno proizlazi da je planirana populacija izrazito visokog socio-ekonomskog statusa, što ovaj prostor unapred definiše kao elitni, zatvoreni urbani sistem, a ne kao integrisani deo grada.

Ovakav pristup je u direktnom raskoraku sa nalazima SWOT analize, koja je među glavnim slabostima i pretnjama istakla socijalne nejednakosti, isključenost i pritisak na postojeću infrastrukturu, kao i potrebu za povećanjem dostupnosti javnih sadržaja i socijalne pravde u prostornom razvoju. Umesto da plan odgovori na te rizike, on ih produbljuje, jer umesto raznovrsnog i socijalno mešovitog stanovanja, uvodi model luksuzne stambene izgradnje koji ne doprinosi demografskom balansu, a ni suštinskoj revitalizaciji centralnih delova grada.

Slično, deo o javnim službama svodi se na puko nabrajanje i razmeštanje objekata (vrtići, škole, dom zdravlja). Plan čak dopušta da se pojedine ustanove smeštaju unutar objekata „druge namene“, što otvara prostor za privatizaciju javnih službi i njihovu ograničenu javnu upotrebu. Time se briše razlika između javnog interesa i komercijalne ponude — suprotno evropskim standardima o univerzalnom pristupu javnim uslugama i konceptu inkluzivnog grada.

Poglavlje, dakle, ne prati ni zaključke date u konceptualnom okviru plana, a ni osnovne principe i standarde savremenog (evropskog) planiranja na koje se polazni principi referišu. Umesto da planira prostor u skladu sa potrebama stanovnika, PPPPN ga projektuje prema zahtevima tržišta. Rezultat je prostorno i društveno zatvaranje priobalja, gubitak socijalne raznolikosti i jačanje urbane segregacije – upravo onih procesa koje je SWOT analiza identifikovala kao ključne pretnje održivom razvoju Beograda.

Uticaj posebne namene na ekonomiju i privredne sisteme

Ovo je ključno poglavlje jer pokazuje ekonomsku logiku plana i razotkriva gde se planerska argumentacija pretvara u investitorsku propagandu. Umesto da pruži analizu ekonomskih efekata u kontekstu održivog urbanog razvoja, umesto da se razmatraju sistemski efekti na gradsku ekonomiju, strukturu zaposlenosti, lokalnu proizvodnju i javne finansije, tekst gotovo u potpunosti preuzima “investitorski narativ”, sveden na kvantitativno nabrajanje kvadrata, troškova i profita.

Plan proglašava formiranje „novog gradskog centra“ od više od 1,7 miliona kvadrata stambenog i poslovnog prostora za ekonomski motor Beograda, ali bez ijedne rečenice o tome ko će te kvadrate kupovati, koristiti i održavati, niti o socio-ekonomskim posledicama takve prostorne koncentracije kapitala. Nema analize tržišnih kapaciteta, kupovne moći stanovništva, niti rizika od prezasićenja tržišta nekretnina. Time se plan svodi na mehanizam finansijalizacije gradskog građevinskog zemljišta u kome su socijalni, ekološki i prostorni efekti potpuno zanemareni.

Finansijski prikaz troškova i prihoda deluje kao da je preuzet iz promotivne dokumentacije projekta Beograd na vodi, bez elementarne kritičke distance. Računovodstvena logika dominira nad planerskom: tabele sa „preciznim“ iznosima u milionima evra daju privid racionalnosti, dok se zapravo radi o statističkoj fikciji – što ozbiljan planski dokument pretvara u fiktivni ekonomski scenario bez osnova u realnoj ekonomiji grada.

Posebno je indikativno da se u proceni društveno-ekonomskih efekata koristi jednostavna formula „broj kvadrata = broj radnika“, čime se prikriva činjenica da radna mesta u sektoru nekretnina i komercijalnih delatnosti nisu stabilna, niti ravnomerno “raspoređena”. Plan ne razmatra ni pitanje pristupačnosti stambenog prostora, niti odnos između planiranih luksuznih kapaciteta i potreba lokalnog stanovništva, dok je turizam prikazan kao prirodna dopuna „novog centra“, ali bez svesti o tome da prekomerna komercijalizacija vodi gubitku identiteta i degradaciji urbanog pejzaža. 

SWOT analiza jasno je prepoznala kao ključne pretnje zavisnost od stranih investicija, neizvesnost modela javno–privatnog partnerstva i nedostatak transparentnosti u finansiranju velikih urbanih projekata. Međutim, u ovom poglavlju nema ni pomena o tim rizicima – umesto toga, sve je predstavljeno kao potpuno izvesna, i to pozamašna, korist za grad. Plan ne sadrži analizu odnosa koristi i troškova u javnom interesu, jer ne razmatra dugoročne fiskalne obaveze, ulaganje u opremanje zemljišta, niti ekonomske gubitke koji nastaju zbog ustupanja najvrednijeg gradskog zemljišta bez javnog nadmetanja. Ekonomski rast se poistovećuje sa građevinskom ekspanzijom, dok su socijalna pravda, lokalna ekonomija i ekologija ostali izvan svake procene, što dugoročno vodi trošenju javnih resursa i potpunom gubitku ekonomskog suvereniteta grada.

Prostorni razvoj saobraćaja i infrastrukturnih sistema

Poglavlje izgleda kao zbir tehničkih zahteva i inženjerskih rešenja koji su sastavljeni da bi „opremili“ projekat Beograd na vodi: mreža ulica, nekoliko većih saobraćajnica, kompletna relokacija železnice, niz sistema komunalne i energetske infrastrukture, pristanište za vodni transport, pa čak i helidrom. Sve j (formalno) obuhvaćeno, ali nedostaje strateška, integrisana i stručno-odgovorna analiza koja bi objasnila kako se ovi sistemi povezuju međusobno i u širi sistem, kako se finansiraju (sve sa vezama), i kako štite javni interes i obezbeđuju održivost.

Uočavaju se sledeća ključna neslaganja sa navedenim principima planiranja i SWOT analizom:

• Nedostatak integrisanog pristupa (suprotno deklarisanom „integralnom“ principu) –  daje se “spisak” tehničkih rešenja po sektorima (putevi, železnica, kanalizacija, elektro, gas, voda, itd.) bez stvarne međusektorske sinergije, nema preokreta prema SUMP standardima, energetskoj efikasnosti, upravljanju rizicima itd.
• Saobraćajni paradoks: planirani kapaciteti vs. održivost – visokokapacitetne saobraćajnice signaliziraju prioritet automobilskog saobraćaja — recept koji (istorija je dokazala) indukuje još veći saobraćaj i pogoršava zagušenje. To je u direktnoj koliziji s deklarisanim ciljevima smanjenja zagađenja i klimatske otpornosti. Iako plan računa da će javni prevoz prevesti ~50% korisnika, nema operativnog plana za takve tvrdnje. Biciklistički saobraćaj i pešačka dostupnost nisu u tom kontekstu ni razmatrani. 
• Strategija za ukidanje železnice ne postoji – planirano ukidanje starog železničkog čvora i  potpuno izmeštanje postojeće pruge (u funkciji) i zatvaranje centralne beogradske železničke stanice su ogroman infrastrukturni zahvat sa značajnim saobraćajnim, društvenim i ekonomskim uticajem — ali plan ne prikazuje analizu tih uticaja, faziranje, troškove, niti rešenje za privremeni transportni prekid. Isto važi i za autobusku stanicu. Ideje o podzemnim prugama, BG vozu i novim stanicama jesu dobre kao vizija, ali su samo lista želja. 
• Kanalizacioni projekti (interceptor do PPOV Veliko Selo itd.) su adekvatni u ideji, ali nisu sinhronizovani s faznim razvojem planiranih kapaciteta i sistema (koji naravno nije utvrđen)  — na papiru rešavaju problem otpadnih voda, u praksi postoji veliki rizik da će kašnjenje u izgradnji, odnosno realni nedostatak kapaciteta ugušiti eksploataciju postojećih.
• Predviđanje trafostanica, novih elektrovodova i priključaka je tehnički potrebno, ali plan ne razmatra energetski sistem kroz prizmu energetske tranzicije. Predlog korišćenja geotermalnih resursa  i solara je pozitivan, ali bez kvantifikacije udela u ukupnoj potrošnji ostaje simboličan.
• Upravljanje otpadom — oslanjanje na VInču kao regionalni centar i preporuka za podzemne kontejnere su nužni, ali bez razvoja lokalnih sistema za smanjenje otpada i primarnu selekciju, rizik se prebacuje na sekundarni nivo.  Poseban problem, koji uopšte nije adresiran, predstavlja upravljanja građevinskim otpadom i (kontaminiranom?) zemljom za veliki projekat poput ovog, jer nema planova za njihov transport i odlaganje.
• Upravljanje, finansiranje i implementacija predstavljaju najveći nedostatak – koga obavezuje ovaj plan i ko finansira operativne troškove izgradnje saobraćajne, komunalne i energetske infrastrukture? Nema jasne raspodele odgovornosti, niti procene javnih ulaganja, studija izvodljivosti i modela finansiranja. SWOT je ukazao na rizik javno-privatne netransparentnosti — a onda je upravo to i urađeno.

Poglavlje koje se tiče planskih rešenja saobraćaja i infrastrukture je tehnički bogato, ali strateški siromašno: svedeno na inženjerska rešenja bez integralne vizije, bez mehanizama da se prostor učini priuštivim, otpornim i pravednim. U praksi, bez ključnih analiza i studija, ovakavo infrastrukturno rešenja će vrlo verovatno proizvesti tehničke (i društvene) kolapse (saobraćajna i infrastrukturna zagušenja, nepredviđene javne troškove, poplave, društvenu segregaciju…), umesto da unapredi gradsku održivost — što je potpuno suprotno i SWOT nalazima i deklarisanim principima integracije i održivosti.

Zaštita životne sredine i kulturnog nasleđa

Ovo poglavlje formalno pokriva teme zaštite životne sredine i kulturnog nasleđa, ali se u suštini svodi na skup deklarativnih načela bez njihove stvarne operacionalizacije, čime se stvara samo “privid zaštite”. Možda i najveća slabost jeste odsustvo integrisanog pristupa, koji bi povezao ekološke, prostorne i kulturne aspekte razvoja ovog područja sa mehanizmima njihove implementacije u plansko rešenje, a potom i postupke monitoringa, evaluacije i  kontrole. Iako se plan poziva na ključne zakone (o zaštiti životne sredine, prirode i kulturnih dobara), tekst ne obezbeđuje obavezujuće korake – nema definisanih nadležnosti, indikatora, niti kriterijuma za procenu uticaja projekta Beograd na vodi u domenu zaštite životne sredine i nasleđa. 

Naročito zabrinjava činjenica da se procena uticaja (PU) pominje isključivo na nivou pojedinačnih projekata, bez pomena da je za plan rađena strateška procene uticaja (SPU) i sa kojim zaključcima, što samo ukazuje da kumulativne posledice planirane izgradnje, alternative razvoja, ni granični kapaciteti prostora nisu ni sagledani — što direktno krši i duh i slovo evropske i domaće regulative.

Dalje, mere zaštite ekološki značajnih područja („Ušće Save u Dunav“, „Reka Sava“) svode se na opštu obavezu sprovođenja ocene prihvatljivosti, bez prethodno utvrđenih zona zaštite, režima ograničenja ili kriterijuma za odlučivanje. Isto važi i za zaštitu kulturnih dobara, gde se načelno pominju očuvanje vizura i ambijenta, ali bez preciziranja visinskih ograničenja, vizuelnih koridora i prostorno definisanih zona zabrane. Takav pristup praktično obesmišljava pojam „zaštite“ i omogućava proizvoljno tumačenje u skladu s investicionim interesima.

Naposletku, potpuno je izostavljen aspekt javne participacije, koji je suštinski deo savremenih pristupa zaštiti prostora i zakonska obaveza prema Arhuskoj konvenciji (evropski propis, na koji se plan deklarativno referiše). Bez uvida javnosti i plana konsultacija i načina uključivanja komentara u proces odlučivanja, čitav proces planiranja ostaje zatvoren i formalistički.

Zaštita od elementarnih nepogoda i odbrana zemlje

Poglavlje detaljno definiše tehničke mere zaštite od poplava i zemljotresa, uključujući kote nasipa, nadvišenja, seizmičku mikrorejonizaciju i procenu likvefakcije. Plan pokazuje inženjersku preciznost i razmatra različite rizike, od kombinovanih poplavnih talasa do udaljenih jakih zemljotresa.

Međutim, ne povezuju se kumulativni efekti različitih nepogoda i ne integrišu se tehničke mere sa urbanističkim planiranjem i kapacitetima kritične infrastrukture. Fokus je na standardima i procedurama, dok strateška koordinacija i dugoročna otpornost prostora nisu adresirani.

Namena prostora i bilans površina posebne namene

Plan predviđa transformaciju prostora sa dominacijom javnih površina (železnica) u intenzivno izgrađen, mešoviti centar. Površine stambenih i komercijalnih zona rastu sa 9 % na 30 %, broj stambenih jedinica sa 135 na 6.128, a stanovnika sa 988 na 17.771. Indeks izgrađenosti i zauzetosti značajno raste, dok se odnos stanovanja prema delatnostima menja sa 1:9,4 na 1,4:1. Javne zelene površine na desnoj obali Save zauzimaće samo 5%. Ukupno BRGP procenjen je na 1.857.748 m2.

Izmene i dopune PPPPN iz 2022. godine donose sledeće izmene planskih rešenja:

Briše se planbirani broj stanova i stanovnika, plan ostaje bez ikakve demografske procene.

Ukida se jedan objekat kombinovane dečije ustanove, povećava broj depandanasa u stambeno-komercijalnim blokovima. Ukidju se procenjeni kapaciteti osnovnih škola. Ukinut je multifunkcionalni objekat kulture.

Implamantira se rešenje metro linije koja prolazi kroz područje plana, koje je u međuvremenu usvojeno.

Poseban marifetluk je učinjen sa planiranim kapacitetima izgradnje. Prvo je u potpunosti izbrisana tabela bilansa površina po namenama i uporedni prikaz postojećih i planiranih kapaciteta (BRGP, broj stanovnika, stanova, indeks izgrađenosti, gustina stanovnika…), pa plan ostaje bez elementarne procene planiranih urbanističkih kapaciteta po namenama. Potom su iz tabela ostvarenih pokazatelja po blokovima i parcelama, izbrisani svi pokazatelji o maksimalnoj BRGP, koja je bila ograničavajuća na nivou bloka i stoga neposredno kontrolisana prilikom sprovođenja plana. Zatim je dat maksimalni BRGP na nivou urbanističkih celina – ukupno kad se sabere 2.064.162 m2 (200.000 više od osnovnog plana), što je zapravo nemoguće kontrolisati, da bi se na kraju kapaciteti formalno limitirali na prethodnih 1.857.748 m2. Gde se deo višak od dvesta hiljada kvadrata? Ko će i kada reći da su kapaciteti ispunjeni? Kako je dimenzionisana infrastruktura (saobraćajna, komunalna, socijalna) ako ne znamo koliko i gde će se graditi?

Izmene i dopune PPPPN 2025 godine, kojima se obuhvat širi na 320 ha, redefinišu neka planska rešenja:

Zaštita, uređenje i korišćenje prirodnih sistema

U odnosu na prvobitni plan, uvode se novi tehničko-normativni podaci, ali nove formulacije ne donose promenu planskog pristupa, već predstavljaju dorađenu, precizniju verziju, usklađenu sa aktuelnim propisima i stanjem zaštite prirode u Beogradu – dodate su reference na nove pravne akte i odluke, jaače je naglašena uloga ekološke mreže Republike Srbije i koncept zelene infrastrukture, očuvanje postojećih zelenih površina i planiranje novih ostaju ključni ciljevi, terminološki je uveden pojam „integralna zaštita prirode“, što upućuje na koordinaciju različitih aspekata zaštite, ali ne menja realizaciju planskog rešenja.

Uticaj posebne namene da demografske i socijalne procese i sisteme

Izmene u delu o demografskom razvoju ne menjaju suštinski prostorni koncept plana, ali ipak redefinišu njegov socijalni profil. U plan se vraća podatak o planiranom broju stanovnika (izbrisan 2022 godine), ali iako ukupan broj stanovnika i odnos stambenih i mešovitih zona ostaju slični prvobitnom rešenju (primenjeno na širi obuhvat), ovaj put naglašavanje izgradnje lukszunih stanova pokazuje jasnu orijentaciju ka populaciji višeg socioekonomskog statusa, što dugoročno može ograničiti socijalnu raznovrsnost и dostupnost stanovanja.

Dopune u delu o socijalnom razvoju i javnim službama su takođe pretežno tehničkog karaktera — dodaju se podaci o postojećim ustanovama i preciziraju planirani kapaciteti vrtića, škola, zdravstvenih i kulturnih objekata, s obzirom da je obuhvat plana proširen. 

Uticaj posebne namene na ekonomiju i privredne sisteme

U odeljku o ekonomiji i privrednim sistemima nema suštinskih koncepcijskih promena, već se uglavnom radi o reviziji finansijskih pokazatelja i tehničkom usklađivanju podataka. Novi tekst precizira troškove pripreme i infrastrukturnog opremanja lokacije (oko 201 miliona evra) i precizirani su troškovi pojedinačnih stavki (rušenje, remedijacija, komunalna infrastruktura, javno zelenilo), dok je ukupna vrednost javnih ulaganja procenjena na oko 456 miliona evra. Sa druge strane, revidirane procene doprinosa za uređenje građevinskog zemljišta (197–282 miliona evra) pokazuju da planirana ulaganja ne mogu u potpunosti biti pokrivena prihodima od zemljišta, što ukazuje na finansijski disbalans i potencijanu zavisnost projekta od privatnih investitora. Povećanje procenjene vrednosti zemljišta (205–409 miliona evra) i definisanje investitorske dobiti potvrđuju dominaciju tržišne logike i visok profit za privatni sektor, uz minimalno razrađene mehanizme javne koristi. U delu o turizmu i tercijarnim delatnostima zadržan je marketing narativ o „elitnom“ i „unikatnom“ prostoru — sa fokusom na luksuzne hotele, kancelarije i „vodeni bulevar“, bez jasne veze sa lokalnom ekonomijom i realnim tržištem. 

Prostorni razvoj saobraćaja i infrastrukturnih sistema

U poglavlju o saobraćaju i infrastrukturi nema suštinskih promena u konceptu, već su izmene pre svega tehničke i usklađene sa postojećim investicionim planovima Grada Beograda. Novi tekst dodaje detaljnije kriterijume za razvoj primarne i sekundarne ulične mreže, naglašavajući visokokapacitetne saobraćajnice sa odvojenim trakama za javni prevoz (BRT, tramvaj) i minimalnim kriterijumima za pešački i biciklističkim saobraćaj — što predstavlja dodatni pomak ka automobilskom modelu planiranja, a ne održivom, multimodalnom pristupu. U delu o infrastrukturi, dopune obuhvataju ažurirane tehničke planove za vodovod, kanalizaciju, elektroenergetsku i gasnu mrežu, uz preciziranje kapaciteta i trasa. Iako su izmene formalno usmerene na bolju infrastrukturalnu povezanost i energetsku efikasnost, one zapravo potvrđuju tehničku orijentaciju plana bez strateške povezanosti sa konceptima javnog prostora, mobilnosti ili klimatske otpornosti. 

Zaštita životne sredine i kulturnog nasleđa

Poglavlje se znatno sadržajno dopunjuje, s obzirom da je za potrebe izrade PPPPN rađena studija zaštite kulturnih dobara, a da novi, prošireni obuhvat – obuhvata značajna prostore kulturnog nasleđa (kompleks Beogradskog sajma, kulturno-istorijsku celinu Topčider, kompleks Jugopetrola, objekte na Topčiderskoj reci, Terazijsku terasu itd.). Iako su mere koje su propisane usmerene su na očuvanje integriteta nasleđa, sprečavanje devastacije i promovisanje održive adaptacije u skladu sa novim ekološkim zahtevima (energetska sanacija, otpornost na klimatske promene), ukoliko se fokusiramo se na kompleks Beogradskog sajma ,možemo zaključiti sledeće:

S obzirom na podatke koji su dati u okviru planskog rešenja, može se reći da kompleks Beogradskog sajma (hale 1–4) u ovom poglavlju dobija status modernog kulturnog pejzaža — deo je industrijskog i sajamskog nasleđa koji svedoči o periodu posleratne modernizacije Beograda (1954–1957). Precizni podaci i mere su dati i za halu 1, koja se nalazi pod formalnom zaštitom, ali i za hale 2-4 koje su evidentirane kao vredno nasleđe, ali bez statusa pravne zaštite. Međutim, u istom tekstu, eksplicitno se navodi da definisane mere za objekte bez pravne zaštite treba tretirati uslovno, odnosno samo kao smernice i uputstvo za promišljanje prostornih rešenja (kada se to dešava, kada je ovo poglavlje koje se zobe “planska rešenja”?). Pritom, plan predviđa delimičnu transformaciju kompleksa, uz mogućnost prenamene pojedinih objekata i uređenja prostora u skladu s novim urbanim funkcijama. Na taj način, iako se formalno ističe potreba očuvanja vrednog graditeljskog nasleđa, pristup je potpuno ambivalentan – umesto jasne zaštitne politike i precizne definicije kulturno-istorijskih vrednosti celog kompleksa i kriterijuma za njegovu zaštitu, prostor se dominantno posmatra kao potencijal za komercijalni razvoj, a plansko rešenje postaje “sugestija”.  

Namena prostora i bilans površina posebne namene

Zadržan je prethodni obračun maksimalne BRGP u obuhvatu osnovnog PPPPN, gde je rečeno da su ukupni kapaciteti 1.857.748 m2, dok su sabrani kapaciteti po celinama 2.064.162 m2. Na ovaj proračun je dodato oko 560.000 m2 u proširenom obuhvatu plana.

Strukturna korupcija primetna je u sledećim segmentima planskih rešenja PPPPN:

• planska rešenja se pišu na nivou tehničkih opisa, bez strateškog pristupa koji podrazumeva jasne ciljeve, osvrt na analizu stanja, varijante, mere, (o participaciji i da ne pričamo!), kriterijume za primenu prilikom detaljne razrade, kao i indikatore ispunjenosti 
• izostaje integralni pristup, koji objedinjuje i razmatra različita sektorska rešenja
• izostavljaju se značajni segmenti pojedinih rešenja – pogotovo uticaja plana na društvene i ekonomske procese
• praktično sva planska rešenja potvrđuju rizike SWOT analize, mogućnosti nisu ostvarene (čemu onda SWOT?)
• izmena plana 2025 naizgled donosi pomak na bolje, prvenstveno u domenu zaštite, ali sa namernom relativizacijom mera zaštite vrednog kulturnog nasleđa
• Već na nivou bilansa površina jasno je da mnogi ciljevi nisu ispunjeni (recimo zelenih površina je samo oko 5% na desnoj obali Save), mada su deo istog plana 
• izmenom plana iz 2022 ukida se sumarni prikaz bilansa površina i kapaciteta izgradnje po različitim namenama, kao i parametri poput procenjenog broja stanovnika, gustine naseljenosti itd. Prvi je obavezan po Zakonu prilikom izrade PPPPN, potonji su obavezni u urbanističkim planovima (to ovaj plan de facto jeste), čime se prikrivaju nastale promene i dereguliše upravljanje razvojem, naročito u domenu stambene politike. 
• Takođe, od 2022 godine ukupni kapaciteti izgradnje se nedosledno (bolje rečeno namerno pogrešno) obračunavaju na nivou plana, dok se na nivou bloka brišu ograničenja kapaciteta izgradnje, čime se značajno dereguliše upravljanje svim infrastrukturnim kapacitetima

Bilansi površina su jedan od osnovnih urbanističkih pokazatelja koji se utvrđuju kroz izradu plana. Po zakonu, prikaz bilansa površina posebne namene su obavezan deo planskog rešenja. Kao što je već rečeno, tabela bilansa površina je data u osnovnom planu 2015. godine, da bi potom bila izbrisana 2022. godine. Brisanjem tabele sa bilansima površina brišu se i osnovni pokazatelji koji ukazuju na strukturu namena i promene u toj strukturi. Izmenama i dopunama iz 2025. godine bilansi površina nisu vraćeni, tek nakon primedbi sa javnog uvida.

Sa druge strane, u osnovnom planu je data i tabela sa detaljnim površinama i drugim urbanističkim pokazateljima, poput zauzetosti i zelenila na tlu, po blokovima. Ta tabela nije brisana, brisan je samo pokazatelj o ukupnom BRGP u blokovima. Međutim, ukoliko se pokazatelji ne saberu i ne proceni njihov kumulativni efekat, ovakvi podaci prikazani tabelarno praktično ne služe ničemu (sva pravila su data u tekstu plana, tabela je samo sistematičan prikaz). 

Zbog nedistatka eksplicitnih pokazatelja u planu, u ovoj analizi su korišćeni vektorski crteži i podaci iz tabele po blokovima da bi se procenili pokazatelji i promene na nivou teritorije plana.

Promena na novou bilansa površina:

Promena na nivou procentualnog udela namena:

Ovaj deo analize pokazao je da bilans javnih i površina ostale namene na području Beograda na vodi na desnoj obali Save (ukoliko izostavimo reku i njen priobalni pojas) iznosi oko 53:47%, što je izmenama plana iz 2022. godine smanjeno na 48:52%, da bi 2025. kroz proširenje obuhvata plana vraćeno na znatno veći udeo javnih namena od 59:41.

Dalje, od 52,6% površina planiranih za javne namene na području Beograda na vodi u osnovnom planu, saobraćajne površine su činile oko 35,6%, a javne namene u blokovima (škole, vrtići, kutura, zelene i komunalne površine) svega 17,9%. Ovaj procenat je kroz izmene osnovnog plana koje su urađene 2022. godine dodatno smanjen na samo 12,1%, odnosno čak 5,4 ha planiranih površina za javne  namene u blokovima je izgubljeno, da bi izradom izmena i dopuna plana 2025. malo porastao, zbog proširenja obuhvata, na 15,5%.  Međutim, poslednjim izmenama plana iz 2025. godine udeo saobraćajnih površina porastao na čak 43,5%, što znači da je promena odnosa javnog i ostalog zemljišta dominantno posledica planiranih saobraćajnih površina.

Važno je istaći da u strukturi površina javnih namena u blokovima, javne zelene površine (parkovi, skverovi, koridori) zauzimaju tek 7,6% u osnovnom planu područja Beograda na vodi, što je dodatno smanjeno na svega 6,8% kroz izmene plana 2022. godine, da bi se kroz proširenje obuhvata 2025. godine “popeo “ na 8,2%.

Za razliku od javnih zelenih površina koje se vezuju isključivo za zemljište u javnoj svojini, parametar koji se tiče minimalnog procenta zelenila u direktnom kontaktu sa tlom nije vezan samo za javne, već i za ostale namene i prožima celo područje obuhvaćeno planom. 

Analiza je pokazala da je procenat zelenih površina u direktnom kontaktu sa tlom u blokovima na području Beograda na vodi na desnoj obali Save smanjen sa 12 na 9%, odnosno za čitavih 3,7 ha kroz izmene osnovnog plana koje su urađene 2022. Godine, a da je na tom procentu ostao i u izmenama plana iz 2025. godine. Ovaj podatak je naročito uznemiravajući ako se uzme u obzir da je zelenilo u direktnom kontaktu sa tlom 2022. godine znatno smanjeno i u svim planiranim parkovima, a ne samo pojedinim stambeno-komercijalnim blokovima. Na taj način, na primer, dozvoljeno je da se postojeći park Bristol izbetonira do maksimalnih 70% površne. Poslednja izmena i dopuna plana iz 2025. nije menjala te odnose, a s obzirom na činjenicu da prosečni procenat zelenila na ukupnoj teritoriji desne obale Save nije povećan, bez obzira na proširenje plana. Dakle primetan je “greenwashing“ indikator: procenti javnih zelenih površina rastu, a tlo opada, jasno je da je isti princip betoniranja javnih zelenih površina zadržan i na dalje i potvrđuje dugoročan trend gubitka prirodnog zemljišta u korist izgradnje.

Drugim rečima, trend započet izradom osnovnog plana za Beograd na vodi 2015. godine nastavio se u pravcu smanjenja površina planiranih za javne namene. Na prostoru Beograda na vodi smanjenje se odnosi na javne sadržaje u blokovima koji kroz izmene plana ustupaju mesto stambenim i komercijalnim sadržajima, ali i povećanje površina pod saobraćajem, odnosno primetan je trend smanjenja društvenih i ekoloških standarda u planiranju.

Strukturna korupcija primetna je u sledećim segmentima urbanističkih pokazatelja PPPPN:

• Prilikom izrada izmena i dopuna, ne prati se promena u planiranom bilansu površina, već su oni i obrisani izmenom plana 2022, 2025 su vraćeni, ali zbog primedbe na javnom uvidu. Praćenje promena u bilansu povšina jasno bi ukazalo na izgubljene hektare zemljišta namenjene javnim namenama – vrtićima, kulturi, zelenilu
• Jedan od najvažnijih urbanističkih pokazatelja – zelenilo na tlu – ni u jednom planskom rešenju se ne prikazuje sumarno, već samo kao minimalni procenat na parceli. Na taj način prikriva se činjenica da samo 12% teritorije desne obale Save neće biti izbetonirano, a nakon izmena plana 2022 i 2025 taj procenat pada na svega 9%.