Foto: Zajednička akcija blok 70/70a
Činjenicu da oko 5 km rečne obale u centru Novog Beograda nije uređeno, odnosno da ne postoji prostorno funkcionalna veza novobeogradskih savskih blokova sa Ušćem i centrom grada svi prihvatamo zdravo za gotovo. Pošto nije deo našeg iskustva da tuda prolazimo, čini nam se da taj prostor i ne postoji. Nedavnom inicijativom, grupa „aktivnih“ Novobeograđana tražila je od nadležnih organa da se ovakav rečni linijski park napokon izgradi. Inicijativa je načelno prihvaćena i na javnom uvidu se trenutno nalazi urbanistički plan koji je preduslov za buduću realizaciju parka. Međutim, kako je moguće da ovako nešto nije već realizovano, već se i dalje planira?
***
Ideja povezivanja cele leve obale Save jedinstvenim kejom praktično datira od odluke da se izgradi obaloutvrda, naspe teren i gradi Novi Beograd, što je u urbanističkom smislu osmišljeno još u Generalnom urbanističkom planu (GUP) Beograda 1950. godine.
Na osnovu ovog strateškog plana, tokom šezdesetih godina konačno je utvrđena osnovna matrica novobeogradskih blokova i njihovih namena. U konceptualnom smislu, novi grad je podeljen na tri rejona – dva na prostoru spajanja Beograda sa Zemunom, sa ukupno 23 stambene zajednice, i jedan uzvodno uz Savu ka Bežaniji, sa 13 stambenih zajednica. Između ove dve velike urbane celine smeštena je industrijska zona, sa dva značajna kompleksa na reci Savi – toplanom i brodogradilištem. Oba kompleksa su funkcionalno ostvarivala vezu sa rekom – toplana zbog pretakališta goriva koje se dovozilo tankerima, brodogradilište iz očiglednih razloga. U periodu kada su toplana i brodogradilište građeni, i kada se novi grad tek razvijao, činjenica da su „presekli“ kontinuitet obale koja bi mogla da se koristi kao javna površina, verovatno nikome nije bila ni na kraj pameti.
Međutim, ako prvi posleratni GUP posmatramo kao dokument koji je postavio grube osnove za razvoj i ekspanziju grada u posleratnom periodu, GUP iz 1972. je sofisticirani master-class planiranja. Jedan od najznačajnijih ciljeva ovog plana bio je sistemsko ozelenjavanje Beograda uz korišćenje njegovih ogromnih prirodnih potencijala. U slučaju rečnih obala, nasip tako nije više samo odbrana od poplava, već i prostor za formiranje kontinualne javne površine/parka celom njihovom dužinom.
Na osnovu ovakvog strateškog opredeljenja, do početka osamdesetih godina parcijalno su urađena tri detaljna urbanistička plana za uređenje leve savske obale kojima je obuhvaćen ceo potez od bloka 45 kao najudaljenije tačke do Parka prijateljstva. S obzirom na to da do tada nije bilo urbanističkog iskustva sa beogradskim obalama kao javnim prostorima, ovi planovi predstavljaju važan pomak u „silasku grada na reke“, tendenciji koja se i danas koristi kao ključna floskula u kontekstu izgradnje Beograda na vodi, ali sa sasvim drugom konotacijom.
Arhitekta Branislav Jovin rukovodio je izradom planova za kej kod blokova 45, 44 i 70 i na Ušću, koji su se neposredno potom i realizovali. Za središnju deonicu, preko toplane i brodogradilišta, plan je urađen 1981. godine (arh. Predrag Ljubičić) sa izmenom 1988. godine (arh. Đorđe Bobić). Planska rešenja kombinovala su inženjerska hidro-tehnička rešenja obaloutvrde sa uređenjem zelenih površina, pešačko-biciklističkih staza i javnih sadržaja. I dok je prvobitni plan predviđao značajne zahvate u cilju „racionalizacije“ kompleksa toplane i brodogradilišta i formiranja širokih zelenih prospekata i trgova, drugo rešenje „racionalnije“ tretira pojas neposredno uz obalu, sa minimalnim intervencijama u postojećem kompleksima. Međutim, deonica se nikada nije realizovala, ne samo u smislu javnog prostora već i kao jedinstvena obaloutvrda.
Pa ipak, detaljni urbanistički plan za rešenje ovog poteza bio je na snazi i spreman za realizaciju sve do 2018, kada je kroz jednu od izmena i dopuna Zakona o planiranju i izgradnji uveden stav da rok trajanja svih prostornih i urbanističkih planova ističe posle 25 godina. Na taj način su čak i ovakvi urbanistički planovi, koji su primarno rešavali tehnička pitanja (a šta tu može da zastari?), stavljeni van snage. Izmenom Plana generalne regulacije (PGR) Beograda koja je usvojena 2022. godine, ovaj vakuum rešen je jednostavno – rečenicom da je za deonicu obale od bloka 70 do Gazele potrebna izrada novog plana detaljne regulacije (metod brigo moja pređi na drugoga).
Da malo ovo pojasnimo. Tehničko rešenje leve obale Save – obaloutvrde i uređenja javnih površina i linearnog parka postoji od 1981, odnosno 1988. godine. Grad ga nikada nije realizovao, pa kontinuitet u zaštiti od poplava i pešačkom i biciklističkom kretanju nikada nije ostvaren. Ali bar je detaljni urbanistički plan postojao, pa bi nekim čudom, u nekom trenutku, neko mogao i da krene sa projektovanjem i izgradnjom. Plan se ukida 2018. godine, a Grad Beograd četiri godine kasnije, umesto da ponudi konkretno plansko rešenje (npr. bar prepiše iz starog plana), zaključuje da jednog dana mora da se uradi novi plan. Dakle, resetovali smo se na 1980. godinu, najkasnije.
***
Međutim, nije tačno da Grad ništa ne radi po pitanju planiranja na levoj obali Save poslednjih decenija. Radi, ali sve parcijalno ili uz bojazan da se donese bilo kakva odluka koja će se realizovati (jer šta ako je moglo još više?). Plan za Toplanu usvojen je 2017. godine, sa segmentom javnog korišćenja rečne obale, koji se završava na granici plana. Susedni plan za brodogradilište, odnosno izgradnju stambeno-poslovnih kula na mestu nekadašnjeg brodogradilišta, radi se bez kraja na vidiku od 2016. godine (početne analize datiraju iz sredine dvehiljaditih, od kada je privatizovano). Plan za pojas između Jurija Gagarina i železničke pruge usvojen je 2020. (posle deset godina razmišljanja), da bi ga prošle godine (zajedno sa delom plana za brodogradilište) „pojelo“ proširenje Beograda na vodi, koji će uskoro i sam sebe pojesti, jer je krajem 2025. doneta odluka da se za ovaj prostor radi izmena plana i povećaju parametri izgradnje.
Hajde da i ovo malo pojasnimo. Potez o kome pričamo interesantan je već dvadesetak godina Gradu, Državi i investitorima kao resurs za izgradnju nekretnina, dok im uređenje obale i izgradnja obaloutvrde nije previše interesantna. Dok se u planovima za izgradnju nekretnina nadmeću različiti igrači, uključujući i državnu vlast koja proglašava jedan deo obale za ex-teritoriju i ukida ingerencije grada, sam priobalni javni prostor ne sagledava se ni jedinstveno, niti sa jasnim stavom o tome šta mu pripada.
Prošle godine, tokom javnog uvida u plan za proširenje Beograda na vodi, grupa od 4000 građana Novog Beograda predvođena inicijativom Zajednička akcija, uložila je primedbu sa zahtevom da se linijski park uz obalu Save, koji bi spojio blokove sa centrom grada, planira i realizuje. Primedba je prihvaćena od strane državne komisije za planove, nakon čega je u najnovije izmene PGR Beograda, čiji je javni uvid u toku, uneto „adekvatno“ plansko rešenje.
Hajde da pogledamo kakvo.
Deonica obale od bloka 70 do špica zimovnika, namenjena je za javne zelene površine, ali nije više određena za izradu novog urbanističkog plana, već je zaokružena granicom u okviru koje će se raditi urbanistički projekat (manje od plana, više od samog projektovanja). Tačno ispred kompleksa toplane, gde je pojas zelenila u jednom delu najuži, granica zalazi u reku Savu nekih pedesetak metara, bez eksplicitnog objašnjenja zašto. U urbanističkom smislu, to znači da nisu data pravila – šta može, a šta ne sme – na tom delu reke, iako očigledno neka ideja postoji. U pravilima vezanim za vodoprivredno rešenje, navedeno je da će se na ovoj deonici primenjivati rešenje obaluotvrde koje je izradio „Hidrozavod DTD“ 2017. godine. Doduše, nisu navedena konkretna pravila i uslovi iz ovog hidrotehničkog rešenja, što bi moralo da bude sastavni deo plana (ali bar rešenje očigledno postoji). Zelena površina parka se završava na špicu kod ulaska u zimovnik. Dalje se ne sme, jer je to teritorija Beograda na vodi. U planu za Beograd na vodi koji je usvojen u oktobru 2025. postoji priobalni park uz reku Savu i naznaka povezivanja pešačko-biciklističke staze preko rukavca. Međutim, za ceo deo plana na levoj obali Save ponovo se radi izmena, tako da je sudbina javnih površina neizvesna.
Suma sumarum, u cilju realizacije linijskog parka i keja na deonici od oko 5 km danas neuređene leve obale Save, za pola će se raditi urbanistički projekat (na osnovu PGR Beograda), druga polovina će se realizovati na osnovu plana za Beograda na vodi. U skladu sa tim, pola će realizovati Grad Beograd, drugu polovinu Beograd na vodi doo, odnosno Država Srbija u netransparentnim ugovorima i dogovorima sa privatnim investitorima. Videćemo ko će pobediti i prvi dati par kilometara obale na korišćenje Beograđanima.
***
Ideja transformacije prostora brodogradilišta (koje zbog toga postaje bivše), šljunkara, skladišta, divljih naselja i neuređenog područja oko železničkih mostova u stambeni i komercijalni gradski centar zaokupira urbanističko planiranje poslednjih 20 godina. Ideja izgradnje jedinstvenog keja i parka koji bi spojio savske blokove sa Ušćem, na nivou urbanističkog planiranja postoji već više od pola veka. Obe se ne realizuju.
Međutim, dok u prvoj ideji koja omogućava astronomske investicije u nekretnine političari očigledno vide svoj interes, u drugoj koja stvara javno dobro ga jako teško uočavaju. U tom smislu treba da ostane zabeleženo da je na građansku inicijativu realizacija kontinualnog keja i parka uz Savu bar na jedan korak bliže realnosti – nakon što se izmene i dopune PGR Beograda usvoje. Korak po korak u zahtevima i pritiscima javnosti, pa će se možda jednog dana u 21. veku obala reke u centru grada i urediti i izgraditi.