Rezultati ankete i okruglog stola održanih u saradnji s Udruženjem urbanista Srbije
Fenomen korupcije u oblasti urbanizma istraživan je kroz anketu profesionalnih urbanista i planera svih profila koju je sprovela Nova planska praksa u saradnji sa Udruženjem urbanista Srbije u periodu druge polovine decembra 2025. godine. Istraživanje je pružilo uvid u to kako stručnjaci vide i prepoznaju korupciju, kako je doživljavaju u svom profesionalnom okruženju i koje izazove prepoznaju u radu.
Cilj istraživanja bio je da se kroz podelu rezultata ankete i konstruktivnu stručnu raspravu koja je usledila na okruglom stolu organizovanom 23.01.2026. godine u Domu inženjera, osnaže stručnjaci koji rade u praksi planiranja zarad bolje zaštite profesionalnog integriteta, borbe za ulogu struke u planiranju prostora u javnom interesu i razmatranja mogućih pravaca delovanja.
Pozivu da učestvuju u anketi se odazvalo 109 kolega iz Srbije (i Banjaluke). Najveći broj ispitanika je iz javnih preduzeća (45%), privatnih firmi (22%) i javne uprave (16%), što govori i o tome da su za učešće u ovom istraživanju najzainteresovanije bile kolege iz javnog sektora. Skoro dve trećine (63%) ispitanika ima preko dvadeset godina radnog iskustva, a petina između deset i dvadeset godina (21%), odnosno učešće u anketi su uzele kolege sa izuzetno velikom profesionalnom praksom.
Prvi segment istraživanja odnosio se na generalno razumevanje pojma korupcije. Cilj je bio da se vidi postoji li razlika u razumevanju ovog pojma od pojedinačnih slučajeva podmićivanja do strukturne korupcije (kvarenja) celog sistema planiranja.
Više od pola ispitanika (51%) vidi poklon, mito i korupciju kao pojave sa iste skale, koje razlikuje samo pitanje intenziteta i uticaja, dok trećina (34%) poklon i mito vide kao ličnu materijalnu korist, a korupciju kao iskvareni sistem koji nekima donosi korist a mnogima štetu. Ostatak (15%) vidi poklon kao bezazlen gest, a mito i korupciju kao kažnjive, sa jasnom granicom koja ih deli.
Od osam ponuđenih objašnjenja koja se mogu vezati sa pojmom “korupcija u urbanizmu”, odgovori ispitanika su izdvojila tri – politički pritisci i instrukcije “odozgo” da se donesu određene odluke (84%), manipulacija planovima i procedurama (64%) i pogodovanje određenim investitorima/kompanijama (klijentelizam) (63%). Sva tri slučaja govore o upotrebi sistema planiranja za ostvarivanje političke i ekonomske dobiti. Legalizacija već izgrađenog ili gotovih projekata kroz naknadne izmene planova (32%) i davanje ili primanje mita (27%), kao partikularni slučajevi u percepciji ispitanika su od sekundarnog značaja.
Na kraju, mišljenje ispitanika o tome da li urbanisti generalno imaju dovoljno znanja o tome šta sve može biti korupcija u urbanizmu je potpuno podeljeno: 51,4% ispitanika je odgovorilo sa da, dok je 48,6% odgovorilo sa ne.
Drugi segment istraživanja bavio se uočavanjem korupcije u praksi. Naime, pored uočavanja porekla pritisaka, bitno je bilo da se vidi i kako firma/organizacija i kolektiv u kom urbanista radi reaguje na pritiske, pre nego što se oni ispolje i na samom pojedincu.
Od devet ponuđenih grupacija, odnosno aktera u procesu planiranja, ispitanici su izdvojili krupne investitore (76%), upravu na lokalnom (66%) i državnom nivou (40%) kao najčešće poreklo pritisaka koji dovode do korupcije u urbanizmu. Ovi rezultati govore o tome da se, po mišljenu urbanista, javna uprava kao nosilac izrade svih planova i odgovorna za ceo proces planiranja često u slučajevima korupcije priklanja partikularnim političkim i “investitorskim” interesima.
Više od pola ispitanika (52%) misli da je javni interes često potisnut u korist partikularnih interesa na nivou institucije u kojoj rade, što govori o tome da se pritisci najčešće ne zaustavljaju na institucionalnom nivou (ili nivou kolektiva zaposlenih). Oko četvrtine (24%) i manje od petine (17%) smatra da je na ovom, institucionalnom nivou, javni interes uglavnom ili delimično zaštićen.
U skladu sa tim, skoro polovina ispitanika (48%) vrlo često primećuje razne nepravilnosti ili korupciju u svom profesionalnom okruženju, a nešto manje (39%) povremeno.
Dalje, trećina ispitanika (33%) je više puta direktno bila izložena pritiscima da sprovede rešenje koje je u suprotnosti sa njihovim ličnim profesionalnim i etičkim uverenjima, sličan procenat (31%) povremeno, oko četvrtine (25%) retko, dok se samo 8% ispitanika izjasnilo da nikada nije bilo izloženo ovakvim pritiscima. U odnosu na prethodno pitanje, ovaj odgovor govori o tome da se lična ugroženost percipira kao nešto manja od generalne percepcije korupcije u neposrednom profesionalnom okruženju.
Treći segment istraživanja fokusirao se na korupciju kao sistemsko krivljenje delatnosti planiranja. Pitanja su bila usmerena na to da li urbanisti smatraju da je planiranje zadržalo svoju izvornu funkciju (i cilj) stvaranja javnih dobara i uređenja prostora u javnom interesu ili je postalo sredstvo za sticanje profita.
Više od tri četvrtine ispitanika (78%) smatra da se u praksi planiranja prostor uglavnom tretira kao tržišna roba, dok daleko manji procenat (17%) misli da se on bar delimično i dalje tretira kao javno dobro.
Takođe velika većina od tri četvrtine ispitanika (75%) misli da kapital i političke elite imaju vrlo veliki uticaj na donošenje proizvoljnih i neutemeljenih prostornih rešenja.
Čak četiri petine ispitanika (80%) smatra da je do značajne erozije javnog interesa u procesu planiranja došlo u periodu poslednjih deset godina, dok manje od 5% smatra da u ovom periodu nije došlo do urušavanja javnog interesa (već da je on na istom ili boljem nivou nego pre). Treba istaći i da se pitanje nije odnosilo na ocenu samog ispunjenja javnog interesa, već na njegovu eroziju, ma kakav nivo da je bio u prethodnom periodu.
Ako pogledamo kako ispitanici vide uticaj sistemske korupcije na ulogu urbanista, proceduru i ciljeve planiranja, najveći procenat (54%) se samo delimično slaže sa tvrdnjom da urbanisti služe kao tehničko pokriće za koruptivne prakse, dok se u većem procentu (59%) u potpunosti slaže sa tvrdnjama da se planovi i procedure samo formalno poštuju, a faktički koriste za ostvarenje partikularnih interesa, kao i da aktuelna praksa trajno iskrivljuje svrhu planiranja.
Četvrti segment istraživanja bavio se profesionalnim integritetom i reakcijom na pritiske sa kojima se urbanisti suočavaju. Pitanja su obuhvatila teme od stepena ugroženosti pojedinca, preko mogućnosti za reagovanje, do uloge profesionalne zajednice u zaštiti urbanista.
Za razliku od ličnog trpljenja pritisaka, samo se petina ispitanika (21%) često oseća zaista zloupotrebljeno radi sprovođenja nečijih interesa, dok se oko dve petine (40%) tako oseća povremeno. Retko (28%) i nikada (9%) se tako ne osećaju preostale skoro dve petine ispitanika.
Sledeće pitanje bavilo se rizicima sa kojima se urbanisti suočavaju ukoliko odbiju sporni zadatak. Ponuđeno je sedam opcija uz mogućnost dopisivanja i neke druge, a tri slučaja koja se izdvajaju po odgovorima ispitanika su – oduzimanje zadatka (65%), gubitak naklonosti nadređenih (42%) i trajno postavljanje na drugo, niže rangirano radno mesto (39%). Suspendovanje i otkaz je rizik koji prepoznaje četvrtina ispitanika (25%), a petina (21%) smatra da odbijanje rada na spornim zadacima može da dovede i do izopštavanja iz kolektiva i optužbi za nekolegijalnost. Ovakvi odgovori ukazuju na to da je mobing koji podrazumeva sprečavanje urbanista da se bave svojim poslom i da profesionalno napreduju najčešći oblik represije.
U skladu sa tim, više od dve petine ispitanika (44%) smatra da mogu lično da se odupru pritiscima i da odbiju sporni zadatak, dok oko trećine (32%) tu mogućnost ocenjuje kao umerenu. Oko petine (22%) ispitanika smatra da je mogućnost da odbiju sporni zadatak niska, a dva ispitanika su ocenila da takva mogućnost ne postoji zbog prevelikog rizika. Ukoliko uporedimo ovaj odgovor sa prethodnim, može se zaključiti da urbanisti u znatnoj meri pristaju na profesionalni mobing, zarad svojih etičkih i profesionalnih stavova.
S obzirom da su odgovori na prethodna pitanja ukazali na to da su mnogi urbanistii lično izloženi pritiscima ili čak zloupotrebama, kao i da su svesni rizika ukoliko odbiju da urade sporni zadatak, sledeće pitanje je bilo usmereno na to kome bi se obratili (ili su se već obraćali) ukoliko prepoznaju korupciju ili bar pritisak. Ponuđeno je osam različitih instanci uz devetu opciju da se dopiše i neka druga, a najveći broj ispitanika se opredelio za neposrednog nadređenog ili direktora firme u kojoj radi (36%), advokata (30%) ili se ne bi nikome obraćali (28%), dok su mediji, odnosno javno objavljivanje na četvrtom mestu (22%). Indikativno je da su tela koja su osnovana da pruže zaštitu urbanistima u ovakvim slučajevima, uočena kao znatno manje relevantna – inženjerska komora i stručna udruženja (15%), telo za borbu protiv korupcije (10%) i urbanistička inspekcija (8%). Na osnovu ovakvih odgovora može se zaključiti da se urbanisti u ovakvim slučajevima oslanjaju ili na onog ko se u “komandnom lancu” nalazi iznad njih, ili na ličnu pravnu zaštitu, a nažalost se u velikoj meri osećaju i potpuno nezaštićeni.
U skladu sa tim, više od dve trećine ispitanika (69%) smatra da u inženjerskoj komori, udruženjima i drugim institucijama ne postoje stvarni mehanizmi zaštite urbanista.
Peti segment istraživanja bio je usmeren na traženje mogućih mera za smanjenje korupcije. Fokusirao se na dve uzajamno kompatibilne poluge – sa jedne strane to je smanjenje uticaja političke moći u donošenju odluka, a sa druge jačanje znanja, stručnosti i pozicije urbanista.
Prvo pitanje odnosilo se na određivanje mogućih prioritetnih mera za smanjenje korpcije u urbanizmu. Od devet ponuđenih opcija, i desete mogućnosti da se dopiše nešto drugo, ispitanici su odabrali pet prioritetnih (koje se malo razlikuju po broju glasova). Skoro pola ispitanika (46%) je podjednako istaklo dve opcije – depolitizaciju procesa donošenja odluka, odnosno ograničavanje nadležnosti komisije za planove i uvođenje i dosledno sprovođenje profesionalnih standarda i normi. Druge dve podjednake opcije koje je odabralo dve petine ispitanika (40%) su stroža kontrola i sankcije (kazne) i jačanje profesionalnih komora i etičkih kodeksa. Na trećem mestu sa neznatno manjim procentom glasova (38%) je veća transparentnost procedura i javna dostupnost planskih dokumenata. Veće uključivanje javnosti i civilnog sektora, kao kontrolni faktor, odabralo je manje od trećine ispitanika (30%), kao i davanje većih ingerencija urbanistima (29%). Praćenje realizacije planova i usklađivanje planskih rešenja sa geoprostornim indikatorima odabralo je oko četvrtine ispitanika (26%). Na kraju, tek desetina ispitanika (10%) smatra da je važna digitalizacije procesa planiranja u smanjenju ljudskog faktora. Dakle, rezultati pokazuju da je smanjenje ingerencija političkog tela – komisije za planove skoro duplo važnija mera od davanja većih ingerencija samim urbanistima, dok se veća prednost daje jačanju profesionalnih standarda i tela u odnosu na javnu kontrolu procedura i planova. Digitalizacija procedura i geoprostornih podataka, kao savremeni tehnološki alat u planiranju koji može doprineti smanjenju korupcije, percipiran je od strane ispitanika kao najmanje važna od ponuđenih opcija.
Drugo pitanje odnosilo se na prioritetne mere za smanjenje korupcije koje bi mogle da sprovedu inženjerska komora, stručna udruženja ili druge institucije. Od šest ponuđenih opcija, i sedme mogućnosti da se dopiše nešto drugo, ubedljivo se ističu dve – pokretanje sudskih postupaka za ozbiljna kršenja zakona i planova (59%) i uspostavljanje efikasnog suda časti, odnosno sistema oduzimanja i suspendovanja licenci (51%), dok je pružanje pravne pomoći na trećem mestu (31%). Sve tri opcije nalaze se u domenu prava i kaznenih mera. Sa druge strane, opcije koje podrazumevaju podizanje profesionalnih standarda i edukacije, ispitanici smatraju da su od sekundarnog značaja – stroži kriterijumi za dobijanje licence (26%), edukacija o korupciji i profesionalnoj etici u planiranju (25%) i stalno stručno usavršavanje u savremenim tehnikama i metodama planiranja (22%).
Naposletku, ispitanici su ocenjivali realnost reforme prakse planiranja u narednih pet godina. Pola ispitanika (50%) smatra da je malo verovatno da će do promena doći, dok više od trećine (35%) gaji umeren optimizam.
Poseban segment istraživanja predstavljali su dodatni komentari ispitanika, odnosno otvorena opcija koja je ostavljena na kraju ankete da se upišu sugestije, komentari, podele iskustva i slično. Ukupno 29 različitih unosa sa više desetina komentara generalno se moglo podeliti u tri kategorije – od uzroka korupcije, preko pozicije urbanista, do predloga mera za suzbijanje korupcije.
Od uzroka korupcije (koji nisu opširnije istraživani u ovoj anketi) istaknuti su:
- Gašenje javnih preduzeća i institucija
- Omogućavanje privatnim investitorima da finansiraju izradu planova (biraju firme koje će raditi isključivo u njihovom interesu)
- Loša kadrovska politika i nekompetentnost
- Davanje moći komisijama za planove
- Niko ne kontroliše rad Komisije za planove (kome se obratiti kada vas Komisija kroz primedbe tera na nelegalne stvari?)
- Plasman pojedinih firmi/biroa na tržištu koje „završavaju posao“ jer su povezani sa komisijama za planove i ponašaju se neetički, zarad ličnih interesa
- Izmene zakona kako bi se udovoljilo pojedincima
- Nepostojanje pravne države, „zarobljene“ institucije, klijentelizam i paternalizam, degradacija nauke, zanemarivanja strateskog mišljenja i planiranja, pauperizacija…
Kao dodatni komentari vezani za poziciju urbanista, istaknuti su:
- Ne postoji institucija ili metodologija kojom bi se predupredila korupcija, stvar je pojedinca i njegove lične borbe
- Kolege sa dužim radnim stažom mogu lakše da se odupru pritiscima, zbog većeg autoriteta ili blizine penzije
- Mlađe kolege su u većem problemu, opcije su uklapanje u sistem ili davanje otkaza, problem predstavlja i što često nemaju od koga da uče u praksi
- Mladi neće da se bave urbanizmom upravo zbog koruptivnog sistema koji ustanovljen
- Ko odbija da radi protivno sopstvenim etičkim načelima ne bude izabran kao izvršilac posla
- Ko uočava nepravilnosti je „nepogodan“ i biva sklonjen
- Prijava korupcije dovodi u još gori položaj (i prisiljava na davanje otkaza)
- Dalji rad u bilo kojoj oblasti projektovanja podrazumeva „pokoravanje“ sistemu koji krši principe struke
- Jedini prostor za nezavisno stručno delovanje su nezavisne organizacije i udruženja
Kao dodatne mere za suzbijanje korupcije u urbanizmu istaknute su:
- Smena aktuelnih struktura i pravno-krivična odgovornost za sprovedeni urbicid (preduslov)
- Radikalna promena zakonskog okvira, uključujući i druge zakone (poput Zakona o NKD)
- Jačanje uloge službe zaštite NKD u izradu planova i projekata
- Povećanje odgovornosti uprave (da sastavni deo Odluke bude i detaljan projektni zadatak)
- Jačanje uloge zavoda za urbanizam obezbeđivanjem redovnog/stabilnog finansiranja
- Edukacija građana za participaciju i unapređenje javnog interesa
- Izrada planova u javnom interesu mora biti finansirana iz javnog budžeta
- Povećanje transparentnosti procedura i planskih rešenja
- Drastično ojačati ulogu građevinske inspekcije
- Zakonom definisati da se prilikom izrade UP analizira šire područje i uticaj objekta na okolinu, osunčanost, provetravanje i sl.
Naposletku, posebno se izdvajaju mere za suzbijanje korupcije koje se tiču jačanja uloge i integriteta odgovornog urbaniste:
- Uvođenje minimalne cene norma časova za izradu svakog planskog dokumenta
- Uvođenje obaveznog kontinualnog obrazovanja
- Edukacija planera pogotovo u segmentu shvatanja važnosti participacije u planiranju i javnih dijaloga preko kojih se definiše šta je javni interes
- Uvođenje posebnih ličnih licenci (za izradu UP, PDR, PGR, GUP)
- Uspostavljanje strogih pravila i efikasnih mehanizama za praćenje, evaluaciju rada i sankcionisanje neprofesionalnog ponašanja
Preporuke za smanjenje korupcije u urbanističkom planiranju / okrugli sto u UUS i zaključci
Nakon sprovedene ankete o korupciji u oblasti urbanističkog planiranja decembra 2025, na koju je odgovorilo 109 planera iz cele Srbije (i Banjaluke), u saradnji stručne organizacije Nova planska praksa i Udruženja urbanista Srbije je organizovan okrugli sto 21.1.2026. godine, posvećen analizi i tumačenju dobijenih rezultata. Na okruglom stolu su najpre prezentovani ključni nalazi ankete, a zatim je otvorena diskusija o iskustvima iz prakse, sistemskim uzrocima korupcije i ulozi urbanista u kontekstu ovog široko rasprostranjenog društvenog fenomena.
Razgovor je bio usmeren na perspektivu struke, sa posebnim naglaskom na institucionalni okvir planiranja, svakodnevne profesionalne prakse i granice individualne odgovornosti urbanista u uslovima snažnih ekonomskih i političkih pritisaka. Tokom diskusije identifikovani su zajednički obrasci, strukturne slabosti sistema i tačke u kojima se korupcija najčešće manifestuje, ali i potencijalni mehanizmi za njeno suzbijanje. Kao rezultat radionice, izdvojene su preporuke koje se upućuju profesionalnim udruženjima, upravi i akademiji.
PREPORUKE ZA PROFESIONALNA UDRUŽENJA
- Vraćanje pojmu „uređenje prostora“ kao osnovnom okviru delovanja urbanističke struke, kako u terminološkom, tako i u suštinskom smislu. Učesnici radionice su istakli da dominantni pravno-administrativni koncept „prostornog i urbanističkog planiranja“ često redukuje urbanizam na tehničku proceduru, čime se gubi njegova društvena, etička i razvojna dimenzija. Reafirmacija uređenja prostora podrazumeva jačanje javnog interesa kao osnovnog kriterijuma planiranja.
- Vraćanje fokusa sa forme na sadržaj planskih dokumenata, uz insistiranje na njihovim realnim prostornim, društvenim, ekonomskim i ekološkim efektima. Učesnici su ukazali da se u praksi često ocenjuje formalna usklađenost dokumenata, dok se njihovi dugoročni uticaji na kvalitet prostora, dostupnost resursa i socijalnu koheziju zanemaruju, čime se slabi njihova primarna uloga.
- Obnavljanje i jačanje veze između teorije i prakse u urbanizmu, posebno u razvoju i primeni standarda i normi prostornog i urbanističkog planiranja. Posebnu pažnju treba posvetiti savremenim trendovima i potrebama sa značajnim prostornim implikacijama, poput mera za suočavanje sa klimatskim promenama, socijalne pravde i prostorne inkluzije, kako bi normativni okviri bili relevantni i primenljivi u praksi, a margina za korupciju što manja.
- Obezbediti adekvatnu i konkurentnu cenu rada urbanista u javnom sektoru kao meru jačanja profesionalnog integriteta. Sistemskim unapređenjem materijalnog položaja urbanista smanjuje se njihova institucionalna i lična ranjivost na političke i investitorske pritiske, čime se jača otpornost sistema planiranja na koruptivne uticaje.
- Uvesti obavezno kontinuirano stručno obrazovanje urbanista kao mehanizam prevencije korupcije. Zakonski uređen sistem stalnog profesionalnog usavršavanja, sa posebnim fokusom na participativno planiranje, javne dijaloge i definisanje javnog interesa, doprinosi jačanju profesionalne etike, kritičkog rasuđivanja i sposobnosti urbanista da se odupru netransparentnim i koruptivnim praksama.
PREPORUKE ZA UPRAVU NA NACIONALNOM I LOKALNOM NIVOU
- Smanjenje prekomerne birokratizacije sistema planiranja, u kojem se kroz složenu hijerarhiju planova, formalizovane procedure i dugotrajne administrativne tokove gubi suština urbanističkog promišljanja. Tokom diskusije je naglašeno da birokratizacija ne samo da usporava procese, već i stvara prostor za selektivnu primenu pravila, neformalne pritiske i koruptivne prakse.
- Sagledavanje zloupotreba u prostoru u širem društveno-ekonomskom kontekstu, imajući u vidu da je građevinsko zemljište u domaćim uslovima jedan od ključnih resursa za prvobitnu akumulaciju kapitala. Urbanističko planiranje se u tom okviru često instrumentalizuje kao mehanizam preraspodele vrednosti, zbog čega se pojedinačne zloupotrebe ne mogu posmatrati izolovano od strukture moći i interesa.
- Obezbeđivanje adekvatnog i stabilnog finansiranja izrade planskih dokumenata, na svim nivoima uprave. Tokom radionice je istaknuto da nedovoljno budžetiranje direktno utiče na kvalitet planova, njihovu ažurnost i otpornost na pritiske investitora i drugih interesnih grupa, čime se povećava rizik od korupcije.
- Ažurnost planova i njihovo prilagođavanje savremenim izazovima, uključujući klimatske promene, energetsku tranziciju, principe cirkularne ekonomije i druge nove zahteve koji imaju jasne prostorne manifestacije. Zastareli planovi stvaraju normativne praznine koje se često popunjavaju ad hoc rešenjima i izmenama po meri pojedinačnih interesa.
- Uspostaviti pravnu i političku odgovornost za ugrožavanje javnog interesa u urbanističkom planiranju. Dosledno utvrđivanje krivične i profesionalne odgovornosti za nezakonite i štetne urbanističke odluke, uključujući smenu kompromitovanih struktura, predstavlja osnovni preduslov za suzbijanje sistemske korupcije.
- Uspostavljanje jasne, dosledne i međusobno usklađene hijerarhije planova, kao jednog od ključnih institucionalnih mehanizama za suzbijanje korupcije. Neusklađenost i kontradiktornost planskih dokumenata prepoznate su kao čest izvor pravne nesigurnosti i diskrecionog odlučivanja.
- Obezbediti institucionalnu i finansijsku nezavisnost stručnih tela. Zavode za urbanizam, službe zaštite kulturnog nasleđa i druga stručna tela potrebno je ojačati stabilnim javnim finansiranjem i obaveznim učešćem u planskim postupcima, čime se smanjuje uticaj privatnih interesa na planska rešenja.
- Obezbediti pravnu i institucionalnu podršku profesionalnih udruženja urbanistima izloženim pritiscima. Profesionalna udruženja urbanista treba da imaju jasno definisanu obavezu da pruže pravnu, stručnu i javnu podršku članovima koji su izloženi pritiscima da izrađuju planove suprotno važećim zakonima, višim planskim dokumentima ili profesionalnim normama i etici, čime se jača individualna i institucionalna otpornost urbanističke profesije na korupciju.
PREPORUKE ZA AKADEMIJU / ISTRAŽIVAČE U OBLASTI PROSTORNOG I URBANISTIČKOG PLANIRANJA
- Usmeriti istraživanja na prostorne implikacije savremenih razvojnih izazova, posebno u pogledu ublažavanja posledica kontinuiranog degradiranja životne sredine i klimatskih promena, kao i unapređenja socijalne pravde u uslovima dominacije tržišnih mehanizama.
- Razumevanje korupcije kao globalnog fenomena, uz potrebu za kontinuiranim praćenjem i kritičkim preuzimanjem iskustava drugih zemalja, naročito onih sa sličnom ili uporedivom tradicijom urbanističkog planiranja. Učesnici su naglasili značaj razmene znanja i dobrih praksi kao dela profesionalne odgovornosti struke.
Projekat “Kada presedan postaje pravilo: slučaj Beograda na vodi i njegove posledice” je finansiran od strane Evropske unije. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost Nove planske prakse i ne odražava nužno stavove Evropske unije.