Ako PPPPN donosi Vlada RS jer se radi za projekat koji je ta Vlada proglasila da je od značaja za Republiku Srbiju, na bazi kojih načela i sa kakvim ciljevima prostornog razvoja se on radi?

U kontekstu izrazito lošeg odnosa uprave i aktuelnog političkog vrha prema prostornom i urbanom razvoju Srbije i Beograda — što se ogleda u neusvajanju ključnih strateških dokumenata (kao što su Prostorni plan Republike Srbije i Generalni urbanistički plan Beograda), proglašavanju projekata od interesa za Republiku Srbiju bez ikakvog jasnog osnova, centralizaciji odlučivanja o razvoju Beograda suprotno Ustavu i Zakonu o lokalnoj samoupravi, odnosno suprotno beogradskim prostornim i urbanističkom planovima, kao i drugim sličnim praksama — postaje posebno važno da planski dokument poput PPPPN za Beograd na vodi bude utemeljen na elementarnim načelima Zakona o planiranju i izgradnji, kao jasno definisanim ciljevima urbanog razvoja. Posebno su značajna načela održivog razvoja, suzbijanja uzroka klimatskih promena, očuvanja kulturno-istorijskog nasleđa, koordinacije između različitih planskih nivoa, kao i učešća javnosti. S obzirom na činjenicu da se strateški prostorni plan izrađuje bez čvrstog oslonca na sveobuhvatni planski okvir (PP RS, GUP), odgovornost za doslednu primenu ovih načela u planiranju je utoliko veća, što je i definisano Odlukom o izradi plana. Iako zakon omogućava izradu planova za projekte koje Vlada proglasi da su od interesa za Republiku, to ne podrazumeva derogaciju ostalih odredbi Zakona o planiranju i izgradnji. Planska rešenja moraju biti u skladu sa temeljnim načelima Zakona, što predstavlja i zakonsku i profesionalnu obavezu.

Pored načela planiranja, da li Zakon propisuje još neke odredbe koje se tiču strateškog planiranja, odnosno izrade PPPPN za Beograd na vodi kao strateškog prostornog plana?

Oslanjanje na usvojene strategije i planove na nacionalnom i lokalnom nivou nije samo preporuka, već i zakonska dužnost. Srbija je usvojila niz strateških dokumenata koji se tiču urbanog razvoja i obavezala se na primenu međunarodnih sporazuma, uključujući Strategiju održivog urbanog razvoja do 2030. godine, Nacionalnu arhitektonsku strategiju i Agendu za održivi razvoj 2030. Ignorisanje i zanemarivanje ovih dokumenata bilo bi protivno zakonskim odredbama, s obzirom na to da su utvrđeni kao relevantni dokumenti prostornog i urbanističkog planiranja u Zakonu o planiranju i izgradnji. Pored toga, u okviru aktuelnog procesa izrade GUP-a Beograda 2041, identifikovan je spisak od preko dvadeset strategija koje su povezane sa prostorom Beograda na vodi, koji sada obuhvata preko 340 hektara. Praksa izrade svakog strateškog planskog dokumenta treba da uključuje pažljivo proučavanje ovih strategija i postavljanje ciljeva plana u skladu sa konkretnim, usvojenim strateškim osnovama, a ne na proizvoljnom i deklarativnom nivou. Takođe, važno je da se odredbe dokumenta koji su Odlukom definisani kao planski osnov (kao što su važeći Prostorni plan Republike Srbije 2020, Regionalni prostorni plan administrativnog područja Beograda, Strategija zelene infrastrukture Beograda i drugi) navode tačno i u potpunosti, a ne sa netačnim tumačenjima i bez navođenja konkretnih mera i rešenja koja je potrebno primeniti. Ciljevi i rešenja planskog dokumenta treba da budu zasnovani na jasno definisanim strateškim osnovama, potvrđenim od strane nadležnih skupština na nacionalnom i lokalnom nivou.

Bez obzira na kom nivou se plan donosi, da li zakon propisuje da je obavezno ostvariti kontinuitet sa važećim urbanističkim planovima Beograda, odnosno odlukama o urbanom razvoju grada i standardima koje je usvojila Skupština grada Beograda u ime Beograđana?

Kontinuitet sa važećim urbanističkim planovima Beograda ne može se zanemariti, ni sa stručnog ni sa formalno-pravnog stanovišta, jer Zakon o planiranju i izgradnji propisuje načelo vertikalne i horizontalne koordinacije planova, a Zakon o lokalnoj samoupravi garantuje pravo Beograđanima da odlučuju o urbanom razvoju grada. Zanemarivanje rešenja beogradskih planova generalne regulacije, poput onog koji stavlja kompleks Beogradskog sajma pod urbanističku zaštitu, kao i važećih standarda zelenih površina (npr. 10 m² javnog zelenila po stanovniku, 25% poroznosti tla u zonama transformacije), ne može se smatrati ni odgovornim ni zakonitim. Ovi standardi nisu proizvoljni – oni su rezultat dugogodišnjeg stručnog i javnog rada i usvojeni su od strane odbornika Skupštine grada Beograda kao legitimnih predstavnika građana Beograda i predstavljaju minimum ispod kojeg se ne bi smelo ići. Ako se već u polaznim osnovama i planskim rešenjima navode postojeće vrednosti i standardi – kao što su kulturno istorijske vrednosti kompleksa Beogradskog sajma i značaj svih postojećih javnih zelenih površina – onda je obaveza svakog odgovornog planera da te standarde ne dovodi u pitanje, već da ih očuva i dodatno unapredi kroz konkretna pravila uređenja i građenja. Ukidanje postojećih ekoloških i kulturno-istorijskih normi nije korak unapred, već nazadovanje. Beograd zaslužuje planski razvoj koji poštuje sopstvene vrednosti – i prirodne i kulturne – i koji ne snižava standarde koji su već jednom postavljeni.

Ako se već plan radi u interesu za Republiku Srbiju, sa deklarativnom idejom razvoja turizma i, uopšte, održivog razvoja, da li je urađena ozbiljna procena kulturno-istorijskih i identitetskih vrednosti prostora, kao i inovativnih i održvih ekonomskih potencijala?

U Odluci o izradi ovog plana jasno je naznačeno da je upravo turizam — i to održivi turizam — ključna namena zbog koje je plan i pokrenut, a da Prostorni plan Republike Srbije do 2020 (PP RS) i Regionalni prostorni plan administrativnog područja Beograda (RPPAP) čine njegov osnovni planski okvir. Prema načelima održivog razvoja, održivi turizam se uvek oslanja na očuvanje identiteta prostora, prirodnih i kulturnih vrednosti. To jasno stoji i u domaćim strategijama i u najvažnijim evropskim dokumentima. Prvi logičan korak u izradi svakog plana ovog tipa trebalo bi da bude procena postojećih prostornih vrednosti — šta čini identitet tog prostora, koji su njegovi prirodni i kulturno-istorijski resursi. U svetlu ovakvog pristupa, ne može se opravdati rešenje koje predviđa rušenje hala Beogradskog sajma. Prema svim važećim dokumentima i planovima, Sajam je deo identiteta Beograda i jedno od najvrednijih nasleđa moderne arhitekture. Sa druge strane, rušenje sajma i izgradnja stambenih solitera nema nikakvu vrednosnu ili stratešku osnovu. Neophodno je, dakle, sprovesti ozbiljnu evaluaciju postojećih prostornih resursa sa aspekta razvoja održivog turizma i očuvanja identiteta prostora, prirodnog i kulturnog nasleđa. Na osnovu takve analize treba oblikovati i uskladiti konačno plansko rešenje — u skladu s Odlukom o izradi plana i važećim strateškim dokumentima.

Pored turizma kao okosnice privrednog razvoja ovog prostora, i ideja održivog i inovativnog ekonomskog razvoja je već prepoznata u konceptu Generalnog urbanističkog plana Beograda 2041 kroz potencijale za razvoj kreativnih industrija. Takav razvojni pravac je u skladu sa savremenim urbanističkim tendencijama i načelima održivog razvoja, za razliku od bezidejne i pogubne finansijalizacije građevinskog zemljišta koja se postavlja kao slepi cilj izrade PPPPN za Beograd na vodi i neograničenih troškova budućih ulaganja u opremanje građevinskog zemljišta — što vodi ka neodrživim i skupim rešenjima koja neće doprineti ni kvalitetu života ni dugoročnom razvoju grada.

Ako već postoji javni uvid u plan i obaveza uključivanja šire javnosti u proces planiranja, da li postoji i zakonska obaveza da zahtev za očuvanjem kompleksa Beogradskog sajma koji su potpisale sve relevantne domaće institucije i stručne organizacije bude ispoštovan?

Kada je reč o zaštiti kompleksa Beogradskog sajma, posebno njegovih glavnih hala (1, 2, 3 i 4), važno je podsetiti da očuvanje javnog interesa — kroz uključivanje stavova stručnih i relevantnih institucija i pojedinaca u proces planiranja — nije samo stvar političke volje, već je i jasno utemeljeno u zakonima (zakon o planiranju i izgradnji, Zakon o planskom sistemu) i brojnim drugim aktima Republike Srbije. Po prvi put se događa da gotovo sve ključne domaće i međunarodne stručne institucije — osim, naravno i nažalost, Urbanističkog zavoda Beograda i Agencije za prostorno planiranje i urbanizam RS (koji rade ovaj plan) — javno podržavaju očuvanje ovog vrednog arhitektonskog kompleksa. Deklaraciju za zaštitu Beogradskog sajma potpisali su i Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU), i Arhitektonski i Građevinski fakultet, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije (IAUS), katedra za prostorno planiranje Geografskog fakulteta, i udruženja arhitekata, urbanista, prostornih planera, konzervatora, i međunarodna udruženja poput UIA — ukupno više od 40 stručnih i akademskih organizacija.

U ovakvoj situaciji, dužnost je svakog odgovornog planera i urbaniste da podrži ovakav stav i da u plan uključi adekvatnu zaštitu kompleksa Beogradskog sajma, kao vrednog dela kulturnog nasleđa Beograda i Srbije. Odbacivanje ovih stručnih stavova nije samo profesionalno neodgovorno, već i u suprotnosti sa javnim interesom i zakonima koji štite pravo građana, stručne i akademske zajednice, da učestvuju u procesima koji oblikuju urbani prostor grada. Plansko rešenje mora biti usklađeno sa Deklaracijom i sa zahtevima koje su postavile relevantne institucije i stručna zajednica.

Peticija za očuvanjem kompleksa Beogradskog sajma i Deklaracija o sudbini beogradskog sajma (i Generalštaba) predate su tokom ranog javnog uvida u plan, kako je na njih zvanično odgovoreno?

U procesu izrade plana nije poštovan zakonom definisan postupak, naročito u delu koji se odnosi na sadržaj Izveštaja o ranom javnom uvidu i Izveštaja o stručnoj kontroli. Time je prekršeno i načelo učestvovanja javnosti i transparentnosti informisanja. Izveštaj o ranom javnom uvidu ne sadrži ni jednu primedbu i sugestiju koje su građani i zainteresovane strane dostavili, a ni kompletan spisak primedbi nije prikazan, što krši zakonske obaveze o transparentnosti. Rečeno je samo da je tokom ranog javnog uvida pristiglo više od 35 000 (trideset pet hiljada!!!) primedbi, od čega oko 33 000 potpisa peticije koju su organozovali Kreni-Promeni i još više od 2000 pojedinačnih primedbi koje su uložili građani i organizacije (njih preko 160). Šta je bio predmet peticije i šta su primedbovali građani ni jednom reči nije rečeno.

Izveštaj o stručnoj kontroli ne daje stavove Komisije za planove u vezi sa primedbama i obrazloženjima planera, iako je u izveštaju o javnom uvidu navedeno da je pristiglo oko 35.000 primedbi, što ukazuje na ozbiljan nedostatak poštovanja načela učešća javnosti. Dokumentacija izložena na javni uvid nije dopunjena obrazloženjem stavova obradivača plana po pitanju primedbi sa ranog javnog uvida, čime je dodatno ugroženo pravo javnosti na informisanje i učešće. Javna prezentacija dokumentacije ograničena je samo na sajt obradivača plana, a ne i nosioca izrade plana Agencije za prostorno planiranje i urbanizam RS, što predstavlja presedan za plan od izuzetnog značaja za građane Beograda, jer time nije obezbeđena dostupnost i transparentnost informacija koja je neophodna za širu javnu diskusiju.

Da li je zaista zakonom zaštićena kao kulturno dobro samo hala 1 Beogradskog sajma, ili se zaštita odnosi i na hale 1, 2, 3 i 4 koje sa njom čine jedinstvenu građevinsku celinu?

U obuhvatu ovog plana našao se i kompleks Beogradskog Sajma, Hale 1, 2, 3 i 4, koje predstavljaju arhitektonsku i urbanističku celinu od izuzetne kulturne vrednosti. Ovaj spomenik kulture je kao celina stavljen pod zaštitu 15. januara 2009. godine. Međutim, nepunih nedelju dana kasnije je ova odluka ukinuta, i to na nezakonit način, čime je kompleks Beogradskog sajma ostao bez zakonskog okvira za očuvanje. Par meseci kasnije, doneta je odluka o proglašenju hale 1 za spomenik kulture, ali bez adekvatno propisanih mera zaštite, koje bi po zakonu morale da sadrže i granice zaštićene okoline kulturnog dobra. Jer pitanje zaštite kompleksa Beogradskog sajma, naravno, ne odnosi se samo na samu halu 1, već i na zaštitu njene neposredne okoline. Neophodno je formirati odgovarajuću zaštićenu parcelu koja obuhvata između ostalog i hale (2, 3 i 4) koje sa halom 1 čine jedinstvenu graditeljsku celinu (pojam definisan Zakonom o kulturnim dobrima, a opisan u Odluci o proglašenju kulturnog dobra). Važno je naglasiti da je prethodni postupak veštačkog razdvajanja parcele Hale 1 izradom urbanističkog projekta bio protivzakonit — sproveden bez pravnog i planskog osnova, bez valjanih uslova Zavoda za zaštitu spomenika kulture, i suprotno odredbama Zakona o kulturnom nasleđu. 

Sada, u procesu izrade ovog plana, postoji jasna zakonska obaveza da se formira nova, pravilno definisana parcela, koja u skladu sa važećim zakonima (Zakon o kulturnom nasleđu, Zakon o kulturnim dobrima) i Odlukom o proglašenju hale 1 za spomenik kulture treba da obuhvati hale 1, 2, 3 i 4 kao jedinstvenu graditeljsku i kulturnu celinu. Sadržaj i namena prostora u okviru te zaštićene parcele/celine moraju biti u skladu sa uslovima njene zaštite — dalji razvoj i izgradnja je moguća, ali se ne smeju narušavati kulturno-istorijske vrednosti prostora, odnosno celovitost i vrednost ovog kulturnog dobra. Iako se sam nacrt PPPPN za Beograd na vodi poziva na imperativ očuvanja kulturnog nasleđa i SWOT analiza plana prepoznaje kulturno nasleđe kao glavnu snagu, iako je kompleks Beogradskog sajma definisan kao lokacija od izuzetnog značaja za grad u RPPAP grada Beograda (koji je po Odluci planski osnov za izradu plana), a hale beogradskog sajma su sastavni deo grafickog priloga koji se odnosi na ograničenja urbanog razvoja, planom se istovremeno predlaže njegovo uništenje.  Poštovanje zakona i očuvanje kulturnog nasleđa je obaveza svakog učesnika u ovom procesu. Eventualni prethodni propusti drugih subjekata ne oslobađaju odgovornosti sadašnje autore plana da postupaju u skladu sa zakonom i interesima očuvanja vrednog dela beogradske i srpske urbane istorije.

Umesto kompleksa Beogradskog sajma, PPPPN za Beograd na vodi predviđa radikalnu promenu saobraćajnog rešenja i izgradnju stambenih solitera i obrazovno-vaspitnih ustanova. Da li znamo šta se sve planira u granicama Beograda na vodi i kakva to ulaganja iziskuje?

Planiranje saobraćajne, komunalne, socijalne i zelene infrastrukture, kao i javnih ulaganja, direktno zavisi od procene planiranih kapaciteta izgradnje. Bez tačnih podataka o tome za koliko kapaciteti se planiraju za izgradnju — i uzimajući u obzir sve prethodne izmene i dopune planova — nije moguće doneti kvalitetne i odgovorne odluke. Nažalost, u PPPPN za Beograd na vodi ovim osnovnim pitanjima nije se posvetila skoro nikakva pažnja. Na primer:

• Izmenama i dopunama plana iz 2022. smanjen je udeo javnih površina i sadržaja u planiranim blokovima za čak 5,41 hektara — sa 16,5% na 11,5% teritorije desne obale Save. Sa sadašnjim proširenjem plana, udeo javnih sadržaja je tek 14,5% površine blokova, što je ispod standarda osnovnog plana, a još dalje ispod optimalnih urbanih normi za javne zelene površine i javne usluge po stanovniku koje bi trebalo da budu obezbeđene.
• Kada se uporedi planirani broj stanovnika sa dostupnošću javnih zelenih površina, dolazi se do zabrinjavajućih rezultata. Grad Beograd je usvojio standard od najmanje 10 m² zelenih površina po stanovniku. U okviru osnovnog plana za područje desne obale Save, ta vrednost je bila svega 4,95 m²/st, a ovim nacrtom plana „raste“ tek na oko 5 m²/st — što je neprihvatljivo nisko, pogotovo u delu grada koji se, prema podacima iz samog plana, već suočava sa izraženim efektom urbanog toplotnog ostrva i nedostatkom značajnijih javnih zelenih površina u okolini.
• Takođe, u tabelama se navodi ukupno 1.857.000 m² BRGP (bruto razvijene građevinske površine) iz osnovnog plana, ali bez uračunatih dodatnih 200.000 m² izgradnje stambeno-komercijalnih sadržaja koje su omogućile izmene iz 2022. godine. Pored toga, ukinuto je pravilo da se kontrola kapaciteta vrši po blokovima, što praktično ukida mogućnost praćenja i planiranje infrastrukture.
• Suprotno tvrdnjama u uvodnom delu plana o primeni integralnog pristupa koji integriše ekonomske, socijalne i ekološke aspekte, plan ne sadrži adekvatnu analizu niti studiju opravdanosti. Procena troškova infrastrukturnog opremanja od oko 201 milion evra, navedena u delu „Utičaj posebne namene na ekonomiju“, je znatno podcenjena i ne uzima u obzir širi uticaj plana na gradsku infrastrukturu. Realni troškovi, naročito za kanalizacioni sistem i druge mreže koje su neophodne za skoro 2,5 miliona kvadratnih metara planiranih građevinskih kapaciteta, prelaze milijardu evra, što čini predloženo rešenje ekonomski neodrživim.

Sve ovo ukazuje na ozbiljan nedostatak razumevanja koliko je procena kapaciteta izgradnje ključna za planiranje potrebne infrastrukture, javnih službi, ekološke ravnoteže i ekonomskog održivog razvoja. To je temeljna profesionalna odgovornost svakog urbanističkog tima. Bez obzira kako se formalno naziva plan koji se izrađuje, on je u suštini urbanistički plan i mora sadržati jasne i pregledne osnovne parametre — uključujući tačne bilanse i kapacitete i procene ulaganja — u tabelarnom prikazu koji uzima u obzir sve izmene i dopune koje su do sada usvojene. Bez toga nije moguće odgovorno planirati razvoj ovog dela grada.

Savski amfiteatar je detektovan kao najveće toplotno ostrvo u gradu, što je napisano u polaznim osnovama plana, da li je onda ponuđeno rešenje koje će takvo stanje ublažiti?

Zelena infrastruktura, uz reku Savu kao „plavu infrastrukturu“, treba da predstavlja temelj očuvanja životne sredine, otpornosti grada na klimatske promene i kvaliteta života građana. Upravo zbog toga ova tema mora biti centralna u svakom planu koji se odnosi na Savsko priobalje — naročito ako se uzme u obzir da će ovaj plan dodatno zabetonirati i fizički zazidati gotovo ceo prostor uz reku. Već realizovani deo „Beograda na vodi“ stvorio je jedno od najvećih toplotnih ostrva u gradu. Iako su se negativni efekti realizacije ovog plana jasno pokazali, plan je dodatno degradiran izmenama iz 2022. godine: procenat zelenih površina u direktnom kontaktu sa tlom smanjen je sa 18,8% na svega 13,6%, što u apsolutnim brojkama znači gubitak čak 3,7 hektara zelenila! Posebno zabrinjavajuće je što je ovakav trend smanjenja zelenih površina zabeležen i u planiranim parkovima: park Bristol se može „izbetonirati“ do čak 70% površine, a ostali do 50%.

U nacrtu plana koji se sada nalazi na javnom uvidu, kao rešenje zelenih površina, predlaže se niz nesistemskih rešenja — jedan linijski park, ozelenjeni krov metroa, zaštitne zone mostova, podzemne garaže ispod tri parka, i svega 5-10% zelenila u direktnom kontaktu sa tlom u stambenim i poslovnim blokovima. Takav pristup nije u skladu sa savremenim standardima održivog urbanog razvoja, niti sa zakonskim obavezama u pogledu klimatske otpornosti gradova. Pored toga, u samom tekstu plana postoje očigledne kontradikcije: u odeljku o zaštiti životne sredine navodi se da je ozelenjavanje krovova obavezno, dok se u pravilima za pojedinačne zone to tretira samo kao dozvoljena opcija. U odeljku o merama protiv toplotnih ostrva ističe se potreba za očuvanjem postojećeg zelenila i povećanjem površina u direktnom kontaktu sa tlom — ali se ova načela ne prenose u konkretna pravila uređenja i građenja, već sasvim suprotno. 

Ukoliko sumiramo sve što je planirano na osnovu postojećih podataka, dozvoljeno je da se na desnoj obali Save preko 91% teritorije izgradi (podzemno ili nadzemno) i izbetornira — ostavljajući manje od 9% zemljišta u direktnom kontaktu sa tlom. Mere energetske efikasnosti, poput obaveznih zelenih krovova, nisu jasno propisane. Ovakav pristup je u suprotnosti sa načelima Zakona o planiranju i izgradnji, obavezom ublažavanja klimatskih promena i načlom zelene gradnje, kao i usvojenim standardima Grada Beograda. Neophodno je da strateški plan odgovori savremenim potrebama održivog razvoja i klimatske otpornosti gradova, što podrazumeva uvođenje minimalnih standarda ozelenjavanja u skladu sa zakonom i važećim lokalnim normama – minimum 10 m² javnih zelenih površina po stanovniku (bez uračunavanja podzemnih garaža i metro krovova), minimum 25% zelenila u direktnom kontaktu sa tlom u stambeno-komercijalnim zonama, 30-40% u kompleksima javnih službi, uz obavezno ozelenjavanje krovova. Takođe, postojeće javne zelene površine, poput one kod kompleksa Beogradskog sajma, moraju se jasno zaštititi i ne smeju biti preimenovane ili uključene u zone stambene izgradnje.

Naposletku, ko je uopšte uradio ovaj plan?

Na kraju, postoji jedna tema koja prožima sve iznete stavove — to je pitanje ličnog i profesionalnog integriteta. U svakom poslu, a posebno u planiranju prostora koje oblikuje grad za decenije unapred, od ključne je važnosti raditi profesionalno, odgovorno i u skladu sa činjenicama. Prikrivanje podataka ili selektivno predstavljanje informacija ne doprinosi ni struci ni javnom interesu, a neznanje i ne poznavanje tehnika planiranja nije opravdanje za učinjene propuste i loša planska rešenja, naročito kada su ovako značajni planovi u pitanju – koji su od posebnog interesa za Republiku Srbiju.
Planerski pristupi i argumenti koji su već razvijeni kroz postojeće strateške i urbanističke dokumente predstavljaju dragocenu osnovu koju treba dosledno primenjivati i u novim planovima. Bez kontinuiteta u argumentaciji i metodološkoj doslednosti, svedočimo da isti tim i ista planerska kuća – Urbanistički zavod Beograda, izrađuje različite, međusobno suprotstavljene planove za isti gradski prostor, što dovodi u pitanje i stručnost i kredibilitet celog procesa. Upravo zato je važno da svaki novi plan bude izrađen na temelju znanja, činjenica i najboljih urbanističkih praksi, a ne pod skrivenim političkim direktivama. To je odgovornost koju planeri i urbanisti imaju prema Beogradu i njegovim građanima, ali i prema sopstvenom profesionalnom integritetu.